Pošalji svoju priču

Затворен

Миле Радић

26.04.2020.

„Који је дан?” у неком тренутку проговарам.
„Молим?” узвраћа кактус са своје полице.
„Је л‘ среда?” питам.
„Нисам сигуран”, каже. „Чекај да размислим.”
„Мислим да је среда.”
„А ја рачунам да је четвртак.”
Одмахујем шаком. Небитно. Примећујем, онако успут, да је дотична шака поприлично тешка. Наравно, ни то није важно. Пуштам је да падне и уздишем. Лежим на леђима већ дуго, неколико пута сам заспао, па се будио, а свет око мене није се нимало променио.
Усне су ми суве, грло такође. Сада се већ и стомак оглашава крчањем, тражи да буде попуњен. Ускоро ћу морати да устанем. Али нећу још.
И тако, настављам да лежим и снено пиљим у зеленог змаја што се омотао око лустера. Гледа и он мене, не отвара уста, све нам је јасно. Из златних очију исијава му мудрост. Он ми је више од пријатеља. Учитељ је.
„Јеси ли добро?” пита кактус.
„Аха”, кажем.
„Сигурно?”
„Ма, да.”
„Сто посто, баш, баш?”
„Не дави. Видиш да се чистим.”
„Не изгледа тако”, гунђа кактус.
Немам појма који је дан, па не могу рећи колико дуго нисам укључио телевизор. И телефон сам пустио да се испразни. Мора мозак да се излуфтира.
Зевам. Уморан сам. Не знам од чега.
„Кад ћеш у набавку?” кактус ће. Њему се прича.
„Ускоро.”
„Ако није проблем, узми једно пиво за мене.”
„Обавезно. Ево, запамтио сам.”
„Чини ми се да је данас касно за излазак. Можеш сутра ујутро.”
„Сутра. Прекосутра. Ускоро.”
Свака реч је кликер што ми запиње у грлу.
Лежим, не померам се.
Змај ми клима главом. Он разуме и одобрава.
„Проклетство, човече!” јавља се чудовиште испод кревета. Вапај му ремети хармонију моје гарсоњере. „Како више издржаваш? Ја сам пук‘о, самог себе изуједаћу! Морам напоље!”
Смејем се.

Podelite: