Vreme i život u doba korone i karantina

Dan.Vreme napolju je lepo i sunčano ali istovremeno i tužno.Nigde nikoga.Svako u svojim kućama,ulice prazne,parkovi isto,prodavnice i radnje zatvorene...Jednom rečju,sve je pusto.A kako i ne bi bilo žalosno i pusto,kad je čovek zbog ovakvog zla primoran da svaki i po ceo dan bude kod kuće.Svako bi želeo da bude drugačije.Isto to se odnosi i na mene.I tako odmiče dan po dan u izolaciji kao od samog početka svega ovoga.Jedne noći,dok sam ležao budan u svom krevetu,čuo sam neke čudne zvukove.U početku su mi bili čudni ali kako nisu prestajali,počeli su pomalo da me plaše.Izašao sam iz svoje sobe i sišao da vidim šta je to i ugledao sam mog psa Renija kako je sav uplašen i uznemiren.Izgledalo je kao da je hteo nešto da mi pokaže što je video ali se plašio.Napolju je bila oluja.Reni me je polako sa strahom i u njemu i u meni izveo napolje da mi pokaže šta se to čulo.Išli smo polako,korak po korak,do polja iza kuće.Kad sam video šta je to proizvodilo strašne zvukove po kraju,nasmrt sam se prepao.Bilo je to jedno ogromno i strašno čudovište po imenu Korona.Reklo mi je da ono širi virus i ubija ljude.Kad mi je reklo da planira i moju kuću da opsedne,trčeći sam se vratio unutra.Nisam znao šta da radim ali prvo što sam se setio da uradim jeste da pozovem pomoć (hitnu službu,policiju...).Ali u međuvremenu sam pozvao četiri obližnja prijatelja i od kojih je jedan doktor,a jedan apotekar i rekli su da će doći da mi pomognu.Dok sam njih čekao zaključan u kući s Renijem,čudovište je bilo nervozno i samo je vrebalo da nađe priliku bilo kako da nas se dočepa kao svog plena.U jednom trenutku sam se setio da imam od oca pušku u jednoj od soba ali nije bilo metaka,što je bio samo jedan od načina da ga se otarasimo.Noć.Neki spavaju,a neki ne uznemireni prizorom koji su videli sa prozora i terasa i ne suprotstavivši se ovom stvorenju u strahu da će nekog ubiti.Ja sam samo strpljivo čekao svoje prijatelje koji su obećali da će mi pomoći.Pre nego što su oni došli stigla je policija i iz auta su izašla dva policajca ali ih je čudovište ubrzo zgrabilo.Nedugo zatim,stigli su moji prijatelji:Mark,Anton,dr Džoan i apotekar Džimi.I oni su bili veoma uplašeni.Ipak,mislim da smo nekako Reni i ja bili najuplašeniji.I oni su živa bića pa je normalno da se plaše ali ne znam zašto,prosto to tako mislim.Svako od nas je imao neke svoje posebne i specijalne ideje i preporuke šta da učinimo i kako to zlo da nestane.Kako Anton nije obratio da stoji ispred prozora čudovište je svojom žilavom rukom odnelo Antona.Bilo nam ga je mnogo žao.Bio nam je super i iskren prijatelj.Kako je vreme odmicalo,bilo je očigledno da je čudovište počelo da mrzi da ubija jednog po jednog od nas pa je smislilo drugu stvar.Nekako je iz sebe počeo da ubacuje nama u kuću svoj korona virus misleći da će da nas zarazi i tako da nas ubije ali mi mu se nismo predali.Džoan je došao na ideju da mi njega nekako namamimo nečim njemu primamljivim što će da ga zarazi i ubije.Džimi je mislio da to može da se uradi nekom namirnicom,hranom,pićem,otrovom....i složili smo se u tome iako ja prvi ne bi nikad nikom naudio niti ga ubio ali smo bili primorani na to u nameri da sačuvamo naše živote.I pristali smo na to i dogovorili se.Džimi je dok je čudovište u našoj blizini malo odmaralo otrčao do svoje kuće blizu kako bi uzeo neke otrovne supstance,morfijume....i sve što bi moglo da uništi ovo zlo.Kada se vratio u moju kuću kod nas,dogovorili smo se da ga Mark nekako baci udicu da bi zagrizao mamac i da se ne izvuče i pobegne.Mark je to prihvatio ali to ga je skupo koštalo života,tako što mu je čudovište nekako ubacilo svoj korona otrov u telo i otrovalo ga.Ni najmanje se tome nismo nadali,kao ni za Antona i bilo nam je isto jako žao.Sledeći na koga je pao red da nešto preduzme,bio sam ja.Ja se nisam složio da ga se ja sam rešavam i predložio sam da zajedno sudelujemo u tome na šta su oni pristali i krenuli smo u akciju.Ja i Džoan smo izašli napolje da ga mamimo,dok je Džimi sa prozora pratio i posmatrao da to prodje dobro.U jednom trenutku Džoan je iz svog džepa izvadio špric iglu sa otrovnim serumom,što mu je prethodno Džimi dao,koja je ovo čudovište oborila na zemlju i usmrtila ga.Uopšte nemam predstavu odakle bi moglo ovakvo nešto kao što je ovaj stvor da dođe.Nakon što se to odigralo,vratili smo se u kuću i bratski se zagrlili u znak pobede nad istim.Pošto im je čudovište razorilo kola,ispratio sam ih do njihovih kuća i vratio se nazad.Nisam mogao dugo noćima da spavam od stresa koji sam doživeo.I tako se završila ova jedna jeziva,interesantna priča.