Таван

Пела сам се јуче на таван.
Спремала сам се као да ћу путовати на Марс.
Није било узалудно то моје спремање.
Знала сам да ћу се горе суочити с првим љубавима из дневника, са стварима које више никад нећу обући.
Видела сам пуно касета, које сада немам где да пустим.
Спремала сам се, али не за оволику количину емоција за које више не знам одакле навиру.
Аутићи мог брата, комоде из доба када је кућу још уређивала бака.
Горе је време стало.
Чини ми се као да сам опет имала десет година, онда кад сам крочила на таван.
Проклета да ми је радозналост.
Наредна три дана размишљаћу о тој немогућности да упамтимо сваки дан.
Бар детињства.
Ови старији су тешки. Не бих волела да се сећам сваког.
Сада бар знам где ћу отићи када опет пожелим да се вратим (малој себи).