Tamo gde sunce izlazi

Smejem se u slušalicu ispričanim vicema, svađam se sa rasklimanom stolicom, kvasim stranice srceparajućih knjiga, ljutim se na decu što mi momentalno ne odgovore na poziv, nerviram se što nisam i ja kupila toalet papir, ljubomorna sam što jedan pas spava pod mojim drvetom ispod zgrade, zavidna pticama što mogu da lete, zabrinuta što se testo nije dovoljno diglo, tužna zbog svega u svetu, nepovjerljiva pa puna nade, zadovoljna što sam opet očistila čisto i što sam rešila rebus. Osetim ja i bol, pa neizmernu sreću ... O da i zahvalnost što imam prozor pa mogu da gledam igru oblaka. I svom nosu sam zahvalna jer miris pretvaram u slike gulaša što komšinica u stanu iznad mog pravi u pet ujutro i tačno znam po redu šta trpa u lonac... luk, beli luk... onda joj sve zagori... to je ona ista žena što trese tepih na moju posteljinu kad se vetri na terasi...
Zahvalna sam i što sunce zalazi baš na ovoj strani jer znam da bih bila nesrećna da nije tako, to je svakodnevni ritual koji čekam ceo dan, lepši od svega ... dok crni napitak širi svoj miris iz stare šolje pune uspomena, sednem na stolić svog malog pozorišta, čekam da se otvori zavesa i pojavi najlepši glumac na svetu u najlepšoj predstavi koju priroda pruža toj u igri prosutih boja.
Fali mi samo zagrljaj, pravi, snažni fizički kontakt u kome se mirisi nečijeg potiljka zapetljaju na mom licu, kosa zagolica a ruke utrnu, kada srce izleti kroz grlo a duša umiri, kad grudi osete pritisak drugih grudi a reči pročitaju u pogledu. Fali mi taj trenutak topline koji se zaledi pod kožom zauvek...
Emocije su sada u našim domovima, u nama...a posle... jadan prvi onaj na koga naletim kad izletim iz ovog stana ... guštaću sva popucala rebra i trčaću do mesta gde sunce izlazi ... jer sa ove strane vidim samo gde zalazi...
Sanja T.H