Stalna traganja

Prva značajna obrazovna ustanova u koju sam pošla, ne računajući zabavište, gde se uglavnom igralo, nešto malo vežbalo i umetnilki stvaralo, bila je osnovna škola, u ravničarskom kraju, koja je ponosno nosila ime nadarenog pesnika i lekara Jovana Jovanovića Zmaja, a poslednja koju sam, do kraja, završila, bila je u strmoj ulici Jovana Grčića Milenka. Životom šibani, obojica spisalačkim talentom i medicinom zadojeni, drugovali i po Milenkovoj smrti stihom večno spojeni, našli su se na mom putu saznavanja i razotkrivanja. Zaintrigirali su me. Slučajnost, ili sudbina, svejedno je.
Jedan posrpčenog prezimena, namerno pokrštenog imena, ispraćen stihovima ovog drugog na nadgrobnom kamenu, prerano otide, ali ne i u zaborav, a obojica hraniše moju dušu lirikom, vremenom.
Putevi koje, za sebe, krčimo, kao pojednici, nisu jednaki ni za jednojajčane blizance, a kamoli sve nas različite. Ne preslikavaju se, račvaju se, habaju se ... U stalnoj smo životnoj laboratoriji, metodologiju biramo sami, osluškujući signale – punimo glave. Dopunjujemo i deponujemo u njih ono što prija. Kapaciteti su različiti isto kao i afiniteti. Ko se u Jututunsku Juhahahu razume, razumeće i mene, nesporno je.
Bolest, bol, smrt i patnja ne otvara kreativnosti jedina vrata.
23.4.2020.