Šta sve u ogledalo stane

Ne znam koliko dugo se družmo ogledalo i ja. Obraćam mu se s vremena na vreme u nadi da ću se osećati bolje ili bar drugačije.
Zimus je bilo baš slatkorečivo. Oh, kako su prijale reči: Prelepa si, izgledaš kao devojčica, ima u tebi nešto posebno, jaka si, ma žena zmaj!
Drugi put me spopalo sadistički: Sedi tu, gde si pošla, ionako nećeš uspeti, nemoj da se ložiš!
Pre par meseci, sve se zahuktalo: Ovo sve prestaje ako se ne dozoveš pameti! Pre nego što mi se sledeći put obratiš, moraš da znaš šta uopšte želiš da vidiš. Prvo sam se zbunila, ali sam shvatila da sam u igrici prešla na viši nivo. U redu - sledeći put ću biti spremna. Ovo je u stvari sjajno, znači sudbina je u mojim rukama! Bacila sam se na pripreme, traganja, metafizička pitanja. Ipak, nesvesno sam ga izbegavala jedno vreme.
Konačno sam skupila hrabrost i evo me, stojim, gledam i ništa ne vidim. Obraćam posebnu pažnju na svoje oči u ogledalu. Taman mi se učinilo da se dešava period prosvetljenja, kad progovori moja cinična podsvest:
Kuku meni, gledam tebe
Zamisljena u vr’ sebe
Prosto te u guši grebe:
Kuda proći da bi mogla do dna doci?
Do izvora, prapočetka,
Pa da kreneš ispočetka. ..
Zašto ići u duboko?
Misliš - izrašće ti treće oko?
Od sutra si pametnija?
Na greške imunija?
Da znaš nisam baš sigurna
Da postaješ ti otporna
Na greške i naopako.
I da ćes bez po’ muke lako
Sve skockati picikato!
Samo si mi jos ti falila podsvesti, podrugljivice. Kao da mi nije već dovoljno teško. Pusti me! Šta te briga za čim tragam. Tišina. Ogledalo ćuti, stoji kao Švajcarska, totalno neutralno. Ne pomaže.
Čini mi se kao da za to vreme podsvest pregrupiše snage za novi napad.
Sad ili nikad! Nema nazad, osećam. Ok,: Želim sebe jaku! – glasno izgovorih. Slobodnu, da, slobodnu da budem i slaba, jer samo slobodni mogu i u slabosti da budu jaki. Želim sebe hrabru, hrabru da se uvek pogledam, spremna na svoj odraz šta god tamo videla. Spremnu da prihvatam! Hoću ljubav! Nju najviše hoću. Da s ljubavlju sebe tešim, hrabrim, bodrim, ali i kritikujem kad zatreba. Da svaki dan budem bar malo bolja i srećnija. Da, to želim!
Sve se smirilo, samo moje srce ubrzano kuca. Odjednom čujem muziku, onu koja me nikad ne ostavjla ravnodušnom. Počinjem da igram salsu – uh kako prija! Oči mi se smeju. U ogledalu tirkizna i narandžasta sa patinom, neki daleki grad. U daljini se nazire razgovor sa dragim ljudima. Razleže se smeh, onaj od kog te boli stomak.
Odlazim od ogledala. Ne znam ni kakva mi je frizura, ni da li mi dobro stoji to što sam obukla. Iskreno, ne znam ni koliko godina imam. Ne moram ni da znam. Danas imam važnija posla.