Soba sa pogledom

Odgovorno tvrdim da putovanja drastično obogaćuju čoveka, ali mislim da se svima desilo da na istom doživi neko ne tako lepo i prijatno iskustvo.
Ko me dobro poznaje, zna da mi je Njujork bila jedna od najvećih, ako ne i najveća želja, pa je malo reći da sam bila uzbuđena i da su mi očekivanja bila velika po svim pitanjima. Moj momak-Vlada i ja smo rezervisali hotel na Aper Vest Sajd-u sa pogledom na Central Park, koji jeste bio skuplji za naše standarde, ali ne tako skup, čak i jeftin za centar Njujorka, pa smo bili presrećni što se sve nekako poklopilo. Nije nam bilo bitno da je hotel prelep, samo da je pristojan i da smo u centru dešavanja.
Kada smo stigli tamo, prijatnu spoljašnjost hotela zamenila je ne tako prijatna unutrašnjost, a vrata sobe koja se otključavaju na ključ sličan onome koji moja baka ima za otvaranje rešetki na podrumu nisu mi ulivala poverenje. Soba je bila dva sa tri metra kvadratna i imala je neku vrstu klime koja sasvim sigurno nije čišćena od ubistva Kenedija, a od pogleda na Central Park dobili smo pogled na nešto što je verovatno nekada davno bio golubarnik. Vlada koji ima 2 metra, mogao je samo sa ulaza da se baci na krevet i pravo sa kreveta skoci u kupatilo koje je bilo koliko-toliko pristojno. Pošto smo bili umorni od puta, nezadovoljstvo tom situacijom pripisali smo umoru, pa smo odlučili da ne obraćamo pažnju na to. Posle par sati spavanja probudili smo se žedni kao da smo jeli pesak, jer je klima odlučila da greje nekontrolisano. Uz sve to i još par sitnih problemčića, Vlada je iznerviran otišao do recepcije da pita za drugu sobu, a ista nam je omogućena sutradan.
Kada smo ušli u tu novu sobu, koja je imala dva metra više nego prethodna, sreći nije bilo kraja, jer sa ta dva dodatna metra Vladi noge nisu virile sa kreveta u hodnik, a i konačno smo imali pogled na Central Park, doduše kroz prozore takodje neoprane par godina.Kada su nas razočarenje i umor prošli, ustanovili smo da nas je baš briga za sve to, jer ćemo svakako većinu vremena biti napolju.
Tada smo naučili da se ne treba radovati prerano, jer iako je bio početak marta, što je u mojoj glavi bilo kasno proleće, nije bilo baš tako toplo, a ja, normalno, nisam htela da ponesem debelu zimsku jaknu i izgledam kao teletabis, već tanji kaputić. U skladu sa svime time prvo mi je bilo prohladno, a kako je svakoga dana temperatura uprkos najavljenoj prognozi da neće, sve više padala, tako sam shvatila da bi možda ipak nekada trebalo poslušati majku kada ti kaže da poneseš deblju jaknu.
Ovaj ciklus vremenskih neprilika krunisan je snežnom mećavom koja je obećavala najmanje 3 naredna dana snega i neizlaženja iz hotela. Ta dva-tri dana je počelo da me boli grlo, pa sam na sve to pila i antibiotike i ležala u našoj maloj sobi. Situacija sa snegom je već postajala ozbiljna i na vestima su upozoravali da se uzmu zalihe hrane za par dana. Na trenutak smo razmisljali da li da se zaputimo ka Njujorškoj Biblioteci po iskustvu iz filma Dan posle sutra, gde je cunami i snežnu oluju preživelo desetoro ljudi grejući se na spaljene knjige iz biblioteke, ali smo na kraju ipak odlučili da ostanemo. Vlada je, kao svaki pravi vitez, neustrašivo krenuo u nabavku kroz nadolazeću snežnu oluju, a vratio se posle otprilike 3 sata, jer su mase raspomamljenih Amerikanaca kupovale po 10 litara jogurta i 5 kila sladoleda kao da se spremala apokalipsa, a ne 2 dana snega. Sve bi to bilo u redu da smo mi u sobi imali frižider gde možemo držati hranu par dana, pa je Vlada morao dobro da se zamisli šta da kupi da nam se to ne bi pokvarilo. Na svu "sreću", u sobi smo imali dva prozora, jedan ispod koga je bio radijator, a drugi koji nije baš tako dobro dihtovao, pa smo ispod njega mogli držati hranu koja je imala potencijal da se pokvari. Ne želeći skroz da rizikujemo, Vlada je kupio par namirnica koje mogu da prodju i bez frižidera, a to je krunisao mesnim nareskom koji je imao rok trajanja do 2056-e godine, pa smo bili obezbeđeni samo tako.
Posle dan-dva sve je već bilo lakše, meni je bilo bolje, a i sneg se smirio, tako da smo nastavili naše putešestvije kao da se ništa nije desilo.
Da mi je neko pričao da ću doći u Njujork i ni manje ni više biti zavejana i polubolesna u sobi dva sa dva, a na prozoru sa pogledom na Central Park jesti mesni narezak, rekla bih mu da prestane sa uzimanjem opijata, a da ne govorimo o tome što mi je to sada jedna od najdražih uspomena.