Sloboda

-Kada se sve završi, moći ćeš da napišeš priču o ovome. Možda baš o ovom trenutku sada.-rekla mi je majka prvog dana kada smo se vratili u našu kuću na selu.
-Ko zna.-odgovaram joj kroz šalu i udišem hladan vazduh noći koja napada pogled pred nama.
Osećam kako me čitavu obuzima stid. Kako smem da budem srećna u ovoj situaciji? Zar je to ikome dozvoljeno?
Ostali govore samo o povratku u stari život. Naravno, i ja mu se radujem, zbog sveta i zbog ljudi. Radujem se zdravlju i „normalnom životu“ svih nas. I ja želim da se sve ovo završi.
Ipak, sada gledam to spokojno, tamno nebo preda mnom i, nakon tako dugo godina, osećam se nazavisno od vremena i svog dosadašnjeg života. Stojim nemoćna pred prirodom i sudbinom, ali to me ne uznemirava, već baš suprotno- minijaturnost sopstvene pojave me smiruje. A sada, više nego na trgovima najvećih evropskih gradova, više nego u nekom malom avionu koji leti visoko nad državama pod nama, ja je osećam u sebi.
Mračno nebo daruje neobjašnjivu nadu! Znam da makar negde postoji prava, istinska sloboda! Možda ne među ljudima i na zemlji, ali priroda ju je negde stvorila, da joj se divimo i da joj težimo.

Sutrdan odlazimo na jezero blizu naše kuće. Beskrajno zeleno-srebrno prostranstvo skriveno u planinama. Kasno prolećno podne i nema obala- bilo je lepše čak i od mog sećanja.
-Ostala si bez reči? Ima li šta lepše od prirode?
Zeleno svetlucanje vode podsetilo me je da sam na tragu otkrovljenja koje nesvesno tražim. Podsetilo me je na nadu. Eto, nju ne vidim, niti čujem- ali sigurno, ona postoji negde u meni. Sve dok se nečemu nadam, postojim.
Volela bih da su neki ljudi ovde- proletelo mi je kroz misli- Ipak ne. Volela bih da čak ni ja nisam ovde. Tek kada bih mogla da se pretvorim samo u čula vida i sluha- možda bih bila ravna ovoj bezgrešnoj prirodi i tek tako ne bih skrnavila njenu harmoniju.

Na trenutak, bila sam ponovo dete. Želim da budem slobodna! Želim da trčim pokraj obale sve dok, teško dišući, ne survam kolena u plitku vodu i oštro kamenje. Više ne želim da spavam, ne želim da odem! Želim samo da zarobim to detinjstvo. Vidim i svoju braću iza sebe. Sada trčim brže, da me ne bi mogli dostići, ali me najstariji ubrzo prestiže i ja ljubomorno pokušavam da ga zaustavim hvatajući ga za majicu, no on umiče. Sunce zalazi i moje detinje srce će uskoro napući po ko zna koji put jer je voda hladna i pada mrak. Bože, ja ne želim trenutak! Želim večno trčanje kraj obale. Želim da budem devojčica kojoj bi sva kasnija razmišljanja bila smešna i besmislena- bitno je samo da se trči! Ja sam ponovo devojčica koji trči! Ali, gle! Noć ponovo pada, i ja se ne trkam samo sa braćom. Njih bi danas mogla sustići, a možda bih i pustila da pobede. Kamenje mi grebe stopala i, za jedno dete, ja sam sada već stara žena. Sada se trkam sa nebrojenim vozovima koji lete po šinama negde od Firence do Minhena, pa sve do Sibira. Trčim, pokušavajući da nadjačam vreme. Prokleto vreme! Trči, trči!

-Treba da krenemo, kasno je!
-Samo još trenutak!
-Pa pogledaj koliko daleko si otišla!-čula sam negde iz daljine.
Posmatram jezero. Poslednji zeleni odsjaj širi se vodom dok sunce nestaje iza najniže linije planine. Okrenuću se pre nego što veče zacrni vodu, iako znam da će se to desiti. Pustiću zeleno svetlo da mi i dalje živi u očima. To mora biti veoma bolan, ali veličanstveni odsjaj, onda kada se, na trenutak, ukrste sunce i voda.

Policijski čas je već počeo i, dok ulazimo u dvorište, čujem sirene negde u daljini. Šta je uopšte sloboda, pitam se. Mogu li je dostići i hoće li se to ikada desiti? Da li nas išta može zarobiti u nama samima, a da li nas išta može osloboditi od predivne, strašne neminovnosti koju nam nose sudbina i priroda?
Pitam se, a ključala voda iz sobe nas sve zove da se (kao ko zna kada ranije) skupimo i zajedno zaboravljamo i na sopstvenu slobodu, i na sopstvenu zarobljenost.