Šetnja

„Astore. Hajde Astore!“, reče blago potegnuvši uzicu vezanu za vrat mladog planinskog bernardinca. Astor je još malo onjušio ono što je namirisao u žbunu, ali brzo posluša gazdu te otužnim, blentavim pogledom nastavi stazom. Bio je to poslušan pas. Tvrdoglav kao i svi planinski bernardinci, ali je znao da „čuje“. Uglavnom kad je on hteo, naravno.

Na raskrsnici, diagonalno od njih, se pojavio njihov „večernji drug“. Svako veče Astor se družio sa labradorom zvanim Miki čiji je gazda bio ovdašnji (zvanično)sitni preduzetnik Filip Mikočević. Ko je „iz kraja“, znao ga je. Nije bio tip koji pravi skandale i provlači se kao priča u trač-partijama koje su se uglavnom odigravale uz kafu u komšiluku i okolini. Radnici mu se nikad nisu žalili tako da nije bio ni na lošem glasu kao privatnik. Miki čim je ugledao Astora odmah je žustro zamahao repom i zalajao, jedom jako, u znak pozdrava. Asor mu je uzvratio pa su se i večeras našli jedan pored drugog vukuću gazde za uzice dok se nisu spojili. Gazda Filip se blago zasmeja ugledavši tu smešnu drugarsku ljubav pa reče „Moj Dragane, šta ćemo mi sa njima? Pa moraćemo nešto da menjamo. Juče sam jedva stigao kući na vreme. Ona policijska patrola koja je prošla drugi put me je čudno nešto gledala.“

„Dobro veče čika Filipe“, odgovori mu ovaj stiskajući mu ruku uz pristojan osmeh. „Ne znam stvarno. Ne smemo mnogo da postojimo ovde. Lepo je njima, ali nam neće oni plaćati kaznu“
„Ha-ha-ha, tačno, tačno Dragane. Sve si u pravu. Ima li štogod novoga?“
„Nema. Sve je standardno. Pre je bilo kuća-posao, sada samo kuća. Eventualno prodavnica.“
„Ah. Jeste. Sreća da sam deset godina mlađi od zabranjenog. Da ne odem bar do radnje oči bi mi izbile na vrh glave.“ Zasmejaše se, dok su se Astor i Miki njušili između nogu.
„Ej, Miki. Prekini! Dragane, nemoj mi zameriti, ali ja stvarno moram poći. Izašao sam zbog njega. Nije mi do šetnje, pa bi mi nastavili. Pričaćemo sutra veče.“
„Naravno, naravno čika Filipe. Vidimo se sutra.“
Jedva razdvojiše pse. Pre nego što se odmaknuli na daljinu vikanja Dragan se okrenu ka čika Filipu u brzini: „I, čika Filipe!“
„Molim, sine?“
„Nemojte da se grizete za Milenka. Niste tu ništa mogli da učinite.“
Filip iskolači malo oči na njega: „Molim? O čemu ti to?“
„O tome čika Filipe da se primirite malo. Inače će i vas slično zadesiti. A ko zna. Kada sve ovo prođe, možda za vaše kamiondžije bude posla. Očekujte ponudu i molite Boga da se granica sa Rumunijom što pre otvori. Nećete više raditi sa Turcima. Moje je bilo da prenesem, a vi kako hoćete.“
Filip zatvori usta i smiri pogled ne pokušavajući više da se pravi kako nema pojma o čemu ovaj priča. U znak odgovora klimnu glavom, pa potera Mikija koji je stajao ukočen u mestu, pogledom fiksirajući Astora. Potom odoše u pravcu u koji su se i zaputili, pre Draganovog prekidanja.

Dragan nije želeo da ostane u mestu, pa je i on poterao Astora te poče lagano da trči razgibavajući i terajući i Astora na isto. Pas je morao da vežba svaki dan, ipak su njegova vrsta nekada vukla sanke po planinama. Okrenuo se par puta iza sebe, da usput osmotri čika Filipa, ali nije primetio ništa neobično. Činilo mu se da je i ovo prošlo dobro, pa da će moći da se vrati u Metu sa dobrim vestima. I da bi mogao dobiti neke pohvale. Možda i u vidu nekog finansijskog podsticaja motivacije. Što da ne.

Međutim njegovo maštanje prekinu poznati zvuk Smit end Veson revolvera, iz pravca čika Filipa. Tridesetosmica, specijalka. Ona ga i ukoči u mestu. Ovo nije trebalo da se dogodi! Okrenu se i vide dva čoveka uspravljena nad hrpom, koja je do malopre bila čika Filip i Miki. Morao je da beži. Imao je značajnu prednost u odnosu na njihov domet. Istrčao je nezapamćeni šprint do svog punta, koji je bio blizu parkiran. Uterao je Astora u njega i nagazio gas. Sreća da su ulice skoro pa puste. Moraće hitno da napusti grad i da o ovome izvesti u Meti. Lično. Ali jedino preko filijale. U Metu se ne dolazi bez poziva. A naročito ako tvoja bezbednost nije osigurana. Ovo nikako nije valjalo.