Roze trotinet

Desilo se i to. Desilo se prvi put i to u doba koronavirusa. Desilo se da je u masi na minut ili nekoliko minuta (osećaj za vreme u tim situacijama lako isklizne iz svog težišta) izgubila dete. Na pijaci, kakvog li opšteg mesta, kao u filmovima.

Kada je već u sedmoj apoteci naišla na istu rečenicu: „Nema maski i rukavica“, rešila je da ode do pijaca. U spoljnom prstenu pijace prethodnog vikenda videla je da se prodaju maske. Pamučne, verovatno ne baš efikasne, možda čak i totalno neupotrebljive. Ipak, konačno će kupiti te maske. Pošla je sa ćerkom. Ćerkica je imala roze patike i vozila je svoj izbledelo roze trotinet. Kada su bile nadomak pijačne gužve, kao da je trebalo ući u crn gusti dim. Zadržala je dah i uronila u subotnju vrevu. Ćerkica je sve vreme kotrljala svoj trotinet koji je proizvodio zvuk grebanja po asfaltu. Seća se jasno da je bila sa njene desne strane. Sve vreme je tražila pogledom tezgu, i čula ravnomerni zvuk kotrljanja „krrrr – krrrr – krrr“. Kao da joj je ušao u uvo, taj zvuk ju je sve vreme pratio. Kada je došla do mesta gde je trebalo da budu maske, videla je da ih nema.

Tada je shvatila da nema ni deteta. Onaj zvuk kotrljanja bio je samo obmana. Istog trenutka se raspršio i zamenio ga je kakofoničan zvuk pijace. Krenula je napred, a sve vreme se osvrtala. Mora da je tu negde. Došla je do kraja, nije je bilo. Počela je da se vraća. Sad joj je kroz glavu prolazilo svašta. Pomislila je da zove policiju. Pomislila je da viče. Pomislila je da ju je neko do sad oteo. Pomislila je koliko se dete uplašilo. Stigla je da pomisli čak i kako je vanredno stanje i kako su joj male šanse da joj policija pomogne.

U toj gužvi motala se neka ciganka (romkinja?) sa decom. Sve vreme se vukla, a oko nje su kružila deca kao sateliti oko planete. Pomislila je kako se oni drže kao magneti, a ona i njeno dete…

Onda je počela da viče ime. „Is-kra! Is-kraa!“ To je bio grleni zvuk, otimao se iz grudi van njene kontrole. Na nekoliko sekundi uzvikivala je ime, a ljudi su se osvrtali kao da ih je nešto opeklo. Onda je počela da presreće ljude i da pita da nisu videli devojčicu… na roze trotinetu u roze patikama. Shvatila je da u toj gužvi gledala samo u noge prolaznicima nadajući se da će ugledati roze trotinet. Nije gledala u lica, zbunjivale su je maske. Gledala je samo u noge.

Onda je srela čoveka koji joj je rekao da jedna devojčica plače tamo malo niže. Počela je da trči ka mestu na koje je pokazao. I konačno, kod mesta gde su s vremena na vreme puštali ljude da uđu u pijac, videla je uplakanu devojčicu. I roze trotinet. I dobre ljude koji su je pitali zašto plače i kako joj se mama zove…

Držale su se čvrsto za ruke i nisu se puštale. Ispred prodavnice veliki red. „Gospođo sa detetom! Hajdete ispred mene slobodno. U ovoj situaciji ostaje nam samo da budemo – ljudi.“ Zahvalila se i ušle su. Kao da ju je sunce ogrejalo. Na izlasku iz prodavnice jedan čovek je prokomentarisao „Mogla je bar detetu masku da stavi.“ Pravila se da nije čula.

Ispričala je situaciju „izgubljeno dete“ samo dvoma najbližima. Čak i kod najvoljenijih plašila se osude – „Šta ćeš na pijaci sada kada se preporučuje da se nigde ne ide?!“. Kao da je ta korona najgora stvar na svetu.