Psovka

Domalim prstom pridržao je ručicu gramofona i nežno spustio iglu na ploču. Dženis je svejedno zaplakala.

„Može?“ nasmešio se zaverenički. „Ili bi radije Mudi Bluz?“

„Dženiska je savršena. Mada bi moglo i bilo šta drugo; sve je dobro osim tvojih matorih Mudibluščina“, čačnula sam ga u živac.

„Uvek me jebe ta godina razlike“, promrmljao je u bradu, ali sam ga ipak čula.

Soba je bila prostranobela, kao bez poda i tavanice, a nameštaj sračunato postavljen. Iza ulaznih vrata prostrla se čistina. Nisu se prečili dugačka garnitura za sedenje bež boje, dve plitke fotelje i četvrtasti sto bez ijednog predmeta koji bi ga opteretio. Na manjem stočiću, uz ugao za sedenje, bili su pepeljara, boca belog vina i dve visoke čaše.

„Jesi li, možda, za neko drugo piće?“ ulagivao se.

„Aha. Običnu vodu.“

Ućutkao je podignutu obrvu i odšetao se do kuhinje. Čulo se razbijanje leda u sudoperi.

Sveobuhvat pogleda kazao mi je da sam sela na njegovo mesto. Prekoputa se belasala komoda. Na njoj se nalazio gramofon sa kog se vrtela Dženis Džoplin. Zidovi su bili goli izuzev što je na jedan bio naslonjen triptih devojke sa crnim šiškama preko očiju, očiju, očiju.

Drugi pogled vodio je ka trpezarijskom stolu i šest običnih crnosmeđih stolica za obedovanje jedne osobe. Iza njih terasa staklenog, ali pouzdanog poda, osvetljena postrance uzidanim svetiljkama. Iza nje hrast, ili lipa golih grana. Iza svega, snežna mrklina.

„Pazi kako piješ. Samo polako“, uzvratio mi je peckavo, sipajući mi vodu u treću, običnu čašu. Drkadžija, pomislila sam, cepidlački, predodređeni drkadžija.

„Kako su ti deca?“ ukrstila su nam se pitanja.

Dobro i odlično, usaglasili smo potomstva.

„Sećaš se kada...“ Setila sam se pre nego što je završio.

Trinaestogodišnjakinja i četrnaestogodišnjak, u vreći za spavanje do grla zakopčanoj nedaleko od pljuskanja talasa u modroj tami. Ležimo okrenuti leđima jedno drugom, kao sijamski blizanci povezani trtičnim kostima i slepljenim tabanima. Žulja me šljunak pod bubregom.

„Kako gura Sunčica? Čujete li se?“

„Gura. Znaš je, bile ste najbolje drugarice.“

„I ti moj najbolji drug.“

„Da. Uvek ta jebena godina razlike“, ljutnuo se bez razloga.

„Samo je ona mogla da izdrži četvrt veka uz tebe takvog, izdrkanog“, razbarušila sam mu kosu.

„Šta si... Šta najviše voliš kod mene?“ pitao me je.

„Psovanje.“

„Pa ne psujem baš toliko.“

„Ne ti. To što ja psujem.“

„E, jebiga.“

Pokrivale su se snegom grane hrasta. Ili lipe.

„Zaslužio sam ovo, zar ne?“ ispijao je vino.

„Jesi. Uvek si bio najpametniji i najvredniji.“

„Nisam mislio na stan. Ali dobro je što je ludara preko puta. Za koju godinu moći ću u papučama i pidžami da odem na terapiju.“

„Nećeš. Nema ti leka.“

Okrznuli su nam se bridovi šaka. Nemirni prsti načas su ukrali igru prepleta staloženim granama hrasta, ili lipe.

„Ovde radiš?“ nosem sam pokazala na veliki ukošen sto za crtanje u petom uglu.

„Aha. U biro idem samo ponekad, kada mi je do glumatanja.“

„Voliš li i dalje da stvaraš?“

„Volim“, prebrzo je odgovorio. „A ti?“

„Strašno. Užasno. Strastveno“, rekla sam bestrasno.

„Jesi li zato sama?“

„Ne šapući o samoći. Tako je opasna.“

„Zar nije?“

„Ne, ako je izgovoriš glasno.“

Van Morison je štucnuo, pa ponovio štucaj.

„Otpevao je svoje. Šta želiš sada da pustim?“

„Nemoj ništa. Idem.“

Gledala sam drvo. Pratio je moj pogled.

„Divno je s proleća, kada olista.“

Ustala sam.

„Glupo je da kažem da ostaneš?“ pitao je tiho.

„Do proleća?“ Nasmešila sam se. Oboje smo se nasmešili.

Još s vrha stepeništa trećeg sprata počela sam da vičem praznim ulicama:
„Jebiga, jebiga, jebiga...“