Predbajka

U dugih zima duge su noći, a ona pati od tuge teške: na vidiku nema princa na konju niti je nekog ko ide peške. Zimske su noći, i hladno biva, niz kulu ona suze roni, tj. plače, jadikujući "bolje da nisam živa", a onda opet štrika pokrivače... Štrika, jer zimske su noći, sneg je posvuda i ne prestaje da veje: promrzli princ kad u zamak bane, trebaće nešto da ga zgreje...
Mećava besni, drveće povija, do njenog zamka ni staze ni puta... princeza plače, sneg veje li veje, a princ... valjda luta... I misli ona: zamke na sve strane razapele okolne princeze; ona, naivna, plete mu džempere, a one, da ga ulove, -- mreže. Istina, njihovi su zamkovi raskošniji, i riznice im dragog kamenja pune... A ona, šta ona ima (ako ne računamo džemper od vune)? U njoj još samo srce, leda grumen (sleđeno, ali ko zlato vredi). Ali ako princ nije na srca pohlepan (pobledi)... i ako radove ručne ne ceni, propala sam... ah, teško meni! Pa skoči, pristavi čaj od breze (jer se od borovnice ne rimuje) i ispeče hleb mirisav, topao (i da ne beše ničeg za meze, princu bi se jako dopao, i ostao bi bar da zimuje).
Zimske su noći, i pevala je dugo pesme čežnjive, setne... i čuo ju je (ili je hleb namirisao) ON, jedini kojem je suđeno da je sretne. Jer tamo negde, daleko, daleekoo bejaše za retkim blagom tragač jedan (na retka blaga retki su i tragači, a samo koji prepoznaje -- on je blaga vredan). Dugo je, dugo kojekuda bazao (takav je opis posla tragača), dok mu jedan vetar nije okazao zamak iz kog se širi miris kolača (ukratko: znala je ona da princ voli slatko). Pred vratima samo progunđa tiho (ili čak kroz zube opsova, ubeđen da ne čuje niko): što zamkove (i zamke) u vrletima prave, pobogu, umalo nisam slomio nogu!
Uđe i strese sneg sa sebe (princeza baš čaj je pila), zatim se desi zagrljaj od kog se sniva, sniivaa... (a princeza se i zagrcnula bila). I gleda on: do zemlje dopire joj kosa, i zelena haljina do pola peta, mmm... princezo, stopala su ti bosa... i tako ti je lepo lice... Vredelo je prevaliti pola sveta, pomisli, i smaza dve vanilice (izlišno je da hvali i njih). Sve mi se čini da se poljubiše potom (jer plamen sveće zgasnu i prekide se stih), ali vam sa sigurnošću tvrditi ne mogu (bolje da i mi, dok je mrak, probamo vanilice), uostalom, to je intimna stvar, pobogu.
I za KRAJ -- naravoučenije (ko mari što ovo nije basna): princ ovaj umeo je da iza šiblja nanjuši trešnje sočne! Šaalim see (ili mi pravila poetička nisu jasna): zimske su noći, bajka može da POČNE!