Потенциометар

Овијех дана интензивно размишљам о једном периоду детињства, ваљда због тренутних околности које ми евоцирају успомене са прелаза миленијума или, као што је познато, кључни период у мом животу - пети разред. У периоду од те 1999. године која ми већ две недеље упорно излази из очигледно потиснутих делова ума, до 2001. године, не само да сам ја прешла из трећег у пети разред, него се свет какав смо ми овде до тад знали, потпуно променио, а можда и не само овде. Углавном, увек када размишљам о детињству, а и иначе о прошлости, размишљам кроз музику. И то је изгледа једино што ће ми заувек остати асоцијација на ту и ту годину, иако сам мислила да ћу се свега увек сећати, кад оно међутим — тридесете.

У том периоду слушали смо музику уз помоћ цд плејера. За сваки добијени динар куповала сам дискове код једног дилера на пијаци на Видиковцу, јединог дилера ког сам имала у животу, али повремено, којекуде, и када бих отишла негде ван Београда. Најпре цд-ове, нешто потом и врло мало филмове и игрице, а после махом мп3 формате са целокупним опусима свих омљених извођача. Читаво њихово стваралаштво за триста динџи. Тада је комп заменио цд плејер, који смо касније користили само за радио да не бисмо укључивали комп, а после искључиво као сакупљач прашине. Управо је та прашина и била узрок када цд по први пут почне да шкрипи. Међутим, и када би се добро прочистио, могао је да не ради. Први знаци су били прескакање диска, па онда онај звук кочења када би у неким изузетним ситуацијама после пар секунди ипак пустио песму, а потом и тотални крај уз поруку на дисплеју: „No disk” иако би диск био унутра. У том случају, цд плејер би остајао на полицама као радио апарат, а убрзо, у ери компјутера, телефона и интернета, ни то. Као украс који превише скупља прашину, углавном је бивао одложен у неки кутак куће са осталом покојном технологијом. То се десило и мом цд плејеру.

Но, како овијех дана размишљам и о томе како би човечанству после овога свега пало то да нема интернет, дођох до закључка да би ми то лично највећи проблем био због недостатка музике. Иако је имам на компу, иако би постојао радио и даље, помислим, шта би било да се зажелим мојих дискова. Ок, и они могу да се слушају преко компа, али ваљда из неке носталгије, одлучим да видим где је и шта ради мој цд плејер —Сониша.

Знам да годинама не може да учита диск, знам да сам милион пута чистила ласер (додуше површински) и да је сад вероватно пун прашине. Одлучим да га скроз отворим (такође особина из детињства када сам редовно поправљала играчке из Мека, па ме сестре звале Ђепето, а и генерално ваљда у животу поправљам ствари, осим кад нисам у фазону „батали!” и „бачи!”) и ако не успем да га поправим, онда макар да усисам унутрашњост. Погледам скоро десет туторијала (због овога би ми исто недостајао интернет) не бих ли укапирала која је мука снашла мој цд плејер. Одшрафим триста шрафова, раскомадам га, очистим ласер изнутра, очистим оне пластичне зупчанике и шиницу, све усисам и обришем, затворим и зашрафим, укључујем плејер у струју и свечано пуштам цд. Јако зажмурим и будем у фазону „ајде ајде”. Али — ништа. „No disk”.

Од синоћ сам раставила и саставила плејер шест или седам пута, нисам сигурна. Кроз главу ми је, осим тога да ће сваки пут прорадити, пролазило и следеће:

„Зашто овакве ствари нисмо учили на физици?”

„Схватам да могу да испробам све ово и без да сваки пут рашрафљујем и искључујем све, али исто тако не смем јер сам имала двојку, евентуално тројку из те физике у Тринаестој и у фазону сам струја је струја, а ја само понекад трипујем да сам Тесла.”

„Замисли успем да поправим ово?! Човече, па била бих стварно Тесла!”

„Овај лик (са туторијала) чачка неки кључни део јер каже као има тај неки трик. Не знам ни да поновим на енглеском шта је рекао, а камоли како се то на српском каже и још битније, чему служи. Али нема везе, чачкаћу и ја.”

Изузетно ми је забавно да се играм овога.

Прошло је тако пет или шест неуспелих покушаја. Већ после неког трећег, када није прорадило оно „трећа срећа”, била сам у поменутом „батали!” фазону. Али пошто бих се, исто тако, сваки пут и мало растужила јер је мој цд плејер заувек отишао, једноставно сам била „задрта јарица” (каква умем да будем искључиво кад ми је до нечег баш стало, иначе не). Нисам чак ни прогуглала онај појам што је кључан, што бих иначе сигурно урадила, пре него што наставим даље. Сад сам само бесумочно вртела то „дугменце” час на једну, час на другу страну, а сваки пут између, поново распарчавала цд плејер у нади да ће то бити то и да ме неће дрмнути струја.

Кад сам одлучила: „Ок, Ана, ово је сад стварно последњи пут јер нема више где да се окрене и шта да се уради”, зашрафила плејер још једном, укључила га у струју, ставила диск и кликнула плеј, чуло се, најзад оно „ЦЦЦССССС” а потом и „Born to run”, прва нумера на диску „Најбоље од Бруса Спрингстина”, купљеном у Никшићу на распусту неке 2003. године.

Озареност на мом лицу. Васкрсла сам Сонишу.

Као да сам знала да ћу цео овај перформанс и повратак у детињство примити овако к срцу, изабрах баш овај цд јер се сећам кад сам га први пут пустила и какву најаву „Све ће бити у реду” има ова песма. На једном извођењу уживо, која је постала и спот, Спрингстин каже на самом почетку док иде тај музички увод: „Nobody wins unless everybody wins”. И то је једна велика животна истина. Посебно у овом тренутку, свуда у свету. Можемо да се такмичимо само против себе (чак и на квизу где једино испољавам такмичарски дух, више уживам у тестирању себе и у друштву, него у такмичењу, јер ми је сазнање вероватно главна мотивација у животу).

Кад смо код тога, оно кључно „дугменце” се зове потенциометар. Гуглала сам после свега, ипак. Наравно да јесам, кад сам штребер. Прикладно, свакако. Сви смо ми потенцијал за нешто. Чак и ја за физику, изгледа.

Васкрсла сам Сонишу.

Сад могу и да ми искључе интернете.