Porodična kuća

Nisam odavno bila u porodičnoj kući, prošlo je već par meseci. Ne znam da li se više ubijam brigom, sećanjima ili nedostajanjem.
Ali, vidi, ja na početku uvek kažem da sam rođena u porodičnoj kući, u sred dvorišta.
Rođena sam u najprometnijoj ulici u gradu kroz koju bi petkom ili subotom sa peškirima zadenutim za brisače svatovi trubili, pevali,
a ja ručicama mahala sa dvorišne kapije. Kroz koju bi biciklisti prolazili, a ja oduševljeno držeći se za ogradu, zadržavajući dah gledala.
Rođena sam u najprometnijoj ulici u gradu, verovatno sam zbog toga previše glasna, glasno se smejem, glasno pričam, naglas često razmišljam.
U najprometnijim ulicama u gradu se ne rađaju dame. I to isto kažem na početku.

Više nemam volje ni stare albume iz detinjstva da gledam, jer ih već znam, tu su, iscrtane su mi sve te slike u glavi, pa zašto I da ih gledam onda?
Jasno se sećam drveta na koje sam se pela, ne bih li otresla trešnje. A ne znam zašto, pa ja nikada nisam preterano volela trešnje.
U sred jula prkos sam terala uzvodno bosim tabanima, a smeh puštala nizvodno grudima za suncem.
Na kamenčiće sam padala, grebala kolena I opet ustajala da bih potom ponovo pala.
I ceo taj proces ponovila I sledećeg dana, tako sam I naučila da padam.
I tako sam naučila koliko će mi trebati da ustanem. Svaki sledeći put mi je ustajanje trajalo kraće I padalo lakše.

Rođena sam u porodičnoj kući sakrivenoj od radoznalih pogleda, a opet dovoljno neskrivenoj da se I ponešto vidi.
Tu je bilo I drvo višnje, koje se upoznalo kao I drvo trešnje sa krivinom mojih butina I mojih leđa I moje zadnjice pre svih momaka.
Tu sam igrala klikere, sve dok pobede nisu nosile skidanje. Tu sam igrala žmurke sve dok skrivanje nije nosilo dodirivanje.
Zato na početku uvek kažem da ne igram igre.

Sva ta sećanja mi smrde na odrastanje, znam I kada je prelom mog odrastanja bio, u istoj toj porodičnoj kući.
I sad već osećam davne mirise kako nadjačavaju isparinu babine kuće. Jasno se sećanja ređaju I sklapaju hronološki.
Tamo sam sedela. Tamo je provrela voda. Zatim hladna ispijena kafa jer nisam umela da procenim vreme, jer nisam znala o prednostima smirenosti.
Danas smo svi potpuno umireni, samo nam nedostaje da nas smrt konačno smiri.
A tada su mi ruke drhtale kao da sam uplašena, a nisam bila.
Iščekivala sam smrt kao da smrt nije. Ćutala. Kao što sada ćutim iščekujući smrt kao da smrt nije.