Pogreb u doba korone

Погреб у доба короне
У ово доба короне умрла ми је баба у 91. години. Не од короне. Да ли би било тужније да је од короне, не би, али да ли би било достојанственије да је у неко друго доба, да било би. „Наживела се, и боље.“ „Одморила се, жена.“ „Ма пусти, ово је тек почетак, шта би тек било кад би видела да нико од нас не може до ње.“ Умрла је не знајући да смо ми затворени у кућама. Мислим да је почела да умишља да нам је досадила и да не желимо да је видимо. Понављала је да разуме све и да зна да сви пуно радимо и да не стижемо. „Није то, баба, није, него вирус.“ „Какви су то сад, сине, вируси, у моје доба тога није било“, питала се баба. Питамо се и ми млађи. Имала је баба тифус у младости и често је причала о томе: „Као авет сам, сине, изгледала, нису смели поред наше куће у Чапљини да прођу због мене, плашили се, ћелава, мршава, грозна. То су били вируси, ово сад не знам. Тај мој вирус је био тифусни.“ Баба је умрла дан после татиног 70. рођендана, јубиларног. Прославили су га он, мама и комшиница Јадранка. Симболично. Баба је већ дан пре татиног рођендана заспала и чекао се крај. Појели су торту, нисам питала да ли су дували и свећице, а онда дан после су јавили тати да је умрла баба. Наша баба, бабица, коју никад нисмо звали бака, за коју су моја деца желела да догура стоту. Баба то није желела, јер од ње доста, шта ће некоме бабетина од сто година. „Одвратна је, сине, старост“, говорила је баба, говорила је то већ целу деценију, и то много пре короне. На бабином погребу било је нас петоро, и имали смо маске, и нисмо се ни руковали, ни пољубили, само смо гледали у ту коначност и некако мислили, бар ја, да је то неки лажни погреб, да ће прави доћи кад све ово прође. Једном, после короне.