Pisanije u doba Korone 2.

Setila sam se studentskijeh dana i svog druga Stefana. Stefan je studirao srpsku književnost i jezik. Jednom prilikom, sedimo mi u kafiću i pijemo točeno pivo. On mene ubeđuje da je Dobriša Cesarić pesnik par excellence. O pomenutom gospodinu znala sam samo da je pisao pesmu o nekoj, s oproštenjem kurvi, što ja i spomenuh tada. Tu ti on mene nagrdi strašno. A i ko mi je kriv, kad mi dug jezik, a pemet kratka.

- Ti nemaš bre pojam o tome šta se podrazumeva pod "lepotom". Sve ima lepotu, ali ne mogu je svi videti, kaže Konfučije.

- Hoćeš da kažeš da sam i ja lepa, samo da su pojedini slepi-pokušam ja da okrenem stvari na šalu.

- Nisi ti lepa, nemaš tu "ovovremensku" lepotu. Za tobom se ne bi okrenula većina današnjih momaka. Ti imaš antičku lepotu.

- Znam, ličim na Trojanskog konja. Baš ti je bajata fora.

- Ne lupetaj! Imaš lepotu i telo antičkih figura, statua, stubova. Dopadljivo ljudskom oku, a dostupno samo istinskim znalcima.

E tu se ja setih onih statua iz praistorije, krupnih žena, simbola plodnosti. Pa mi bi i smešno i tužno u isti mah. -

Više sam mislio na Grčku i Rim, ali zanimljivo ti je poređenje...