Osnivanje benda od strane klinaca iz zgrade na krovu lokalne garaže

Bilo ih je stotine, zaista. Stotine dečaka srca okovanih muzikom mimoišlo se sa mnom na neki način kroz život, od prvih ljubavi, gitarista i bubnjara srednjoškolskih bendova zbog kojih sam počela da izlazim u podrumske lokale i pijem jeftino pivo, zatim prvih momaka, pa prijatelja sa velikim snovima, sestrinim drugarima od kojih je svaki bio usko i pasionirano opredeljen za po neki žanr o kojem ja ništa nisam znala, do saradnika, ljubavnika, poznanika, kolega i slučajnih prolaznika koji su “nekada u mladosti imali bend”. Neretko i dugu kosu. A svaki od njih, gotovo bez izuzetka, kariranu košulju, crne starke iscepane do neprepoznatljivosti, svesku stidljivo skiciranih tekstova pesma i kolekciju diskova koji više nisu radili u kutiji ispod kreveta. I oči pune divljenja i opčinjenosti velikim imenima svetske muzičke scene, i usta puna njihovih citata naučenih kao mantra u noćima kovanja budućnosti od lakog prediva tinejdžerske mašte.
Bez greške i ovi klinci izgledali su isto. Više puta nego što bi bilo pristojno priznati pomislila sam kako bih, da sam tridesetak godina mlađa, bila smrtno zaljubljena u svakog od njih, naizmenično i u krug. Njihovi smešni pokušaji da izgledaju kao gospodari situacije, dok uistinu još uvek nisu mogli da gospodare ni sopstvenim hormonskim nagonima, njihove pompezne fraze pokupljenje iz tuđih pesama koje se nikada neće setiti da upotrebe na pismenom iz srpskog i dobiju barem četvorku i ta mladost, sveža, neobuzdana i sjajna činila ih je zaista istovetnim onim stotinama mladih muzičara-amatera koje sam tokom života sretala.
U ovim godinama, ipak, umesto da me očaraju, zabrinuli su me. Bezbroj sam puta prisustvovala rušenju dečačkih snova u nešto još sitnije i beznačajnije od praha, bezbroj sam aktovki, kravata i poslovnih skajp sastanaka upoznala koji su vremenom progutali talente za sviranje, pevanje i reči, a nekada su onu kutiju diskova duboko pod krevet gurnuli samo ajnceri i napojnice iz treće smene. Postere su smenjivale slike beba i kada bih ih sada pitala - da li je vredelo?, te stotine dečaka srca nekada okovanih muzikom sa osmehom na licu reklo bi - da. I šta mi je preostajalo nego da sa pomirenim osmehom, ne usuđujući se da protivrečim tuđoj sreći, i ja uzvratim osmehom tom odustanjaju od snova olako zvanom “život”.
Sivi trag prašine neobrisane sa instrumenata odloženih u dubinu špajza ili ormana videla sam sada kao zlokobnu skramu na kapcima ovih klinaca. Ona se zaista u ovom času nije tamo nalazila kao što je i ja nisam videla u realnosti, već u budućnosti. I dok su bespoštedno razvijali teorije o Hendriksovim rifovima, okupljeni na krovu garaže u društvu nekolicine limenki, pakle cigareta i zvezdanog neba mogla sam da gledajući ih zaplačem i u sadašnjosti oplačem budućnost u kojoj neće biti ovako ludački spremni da istraju na putu umetnosti i stvaranja.
Jer meni je trebalo da neko od njih pobedi sva pomenuta iskušenja, ne poklekne u svojoj odlučnosti, ostane veran muzici i talentu, pokori zle sile odrastanja i jednog dana, kada postane zvezda, na odgovor da je sve to zaista vredelo dobije moj najiskreniji osmeh. Koliko sam samo silno želela da se popnem na krov te garaže koju sam posmatrala zarobljena u svom stanu i nateram ih nečim što im je najsvetije - Hendriksom, Maršalovim pojačalom, krvlju, ljubavlju ili životom da nikada, nikada, nikada ni zbog koga i ni zbog čega ne odustanu. Ja znam da umetnost često gubi bitku na bojnom polju životnih nedaća, i znam da njene mrtve niko i ne prebrojava. Računa se samo onaj maleni procenat, zaista ne veći od hira statističke greške, koji na to polje izađe spreman da pogine, ali preživi. Njih vile još za života odvedu u sveto nebesko kraljevstvo u kojem počivaju najbolji i slavni.
Bio je prvi jul, jedanaest uveče, dvadeseti dan mog samovanja uzrokovanog nepažljivim silaskom niz stepenice za kojim je usledilo smeštanje nožnog zgloba u gips. Leto je cvrčalo kao sladoled slučajno ispušten na beton, od vrućine, dosade i samoće sam već toliko poludela sam se odala špijuniranju klinaca iz zgrade koji su nedavno osnovali bend, a sada odmarajući nakon celog dana vežbanja blejali na krovu garaže u kojoj su imali probe. Špijunirala sam ih, prisluškivala i silinom svog očaja jedne pedesetogodišnje usedelice sa nogom u gipsu žarko želela da neko od njih prevari sudbinu i stigne sa ovog krova, ove nebitne, grafitima ižvrljane beogradske garaže tamo gore, vođen rukom muze ili vile, među najbolje, među zvezde.
Kako sam mogla da znam da ću umesto njih tamo dospeti ja.