Oslobođena muka

Vreme protiče sporo. Jedan dan kao cela nedelja. Potreba za fizičkom aktivnošću napustila me je još u doba srednje škole i besanih noći provedenih u sedenju do 4 ujutro za radnim stolom. Kilogrami se gomilaju. Od 65 do 73 koliko je pre desetak dana pokazala vaga. Još tada, u srednjoj, uz nevelike napore uspeo sam da se oslobodim vežbi u sali za fizičko i svih ostalih fizičkih mučenja tela raznim spravama. Nas nekoliko ’oslobođenih’ bismo sedeli u obližnjem kafeu. Bili su to jedini izlasci koje sam imao. Nisu mi prijali. Tričavi razgovori o totalno besmislenim stvarima prosto su me gurali u neki drugi svet, daleko iza „izloga“ kafea. I kod kuće bih obično bio iza tog zida koji me je fizički odvajao o sveta. Ujutro, kada većina odmara sive ćelije, stajao bih iza zavese u mraku sobe i posmatrao jednako mračnu ulicu. Praznu i dodatno zatamnjenu krošnjama stogodišnjih gelegunja. Tokom tih sedenja u zadimnjenim prostorijama kratkoročan cilj je bio izbeći pitanje zašto uvek ćutim. „Pričaj o bilo čemu!“ – glasila je sugestija konobarice koja je povremeno provodila vreme u našem društvu. Kod kuće, staklo i zavesa držali su me na odstojanju. Trebale su mi godine treninga da osoposobim sivu masu da napravi nevidljivu izolacionu traku oko tela u svakoj potrebnoj prilici. Utonuo bih u stupor u kojem sam se kretao tačno od početne tačke do one zacrtane na mapi mozga. Još pre izlaska iz kuće imao bih jasnu viziju gde idem i kako do tamo da dođem. Niko i ništa sem putanje dolaska do ciljne tačke nije postojalo. Ponekad bih dobio komentar u fazonu „video sam te / videla sam te, ali mi se nisi javio“. Nisam mnogo obraćao, niti sada obraćam pažnju. Samoća i izolacija uvek su mi bili bliski. Nikada se nisam osećao slobodnije i svojstvenije sebi nego u tom svetu ispod izolacione trake. Ali sadašnji trenutak preti da razbije taj izolacioni celofan zalepljen u nevidljivi obruč oko organizma. Produžena izolacija; a zatim, produžena mogućnost izlaska iz zatvorske ćelije za svega sat vremena; ćelije u koju se pretvorila soba u betonskom stanu solitera na sunčanoj strani. Moram da se pokrenem. Voziću bicikl! – pomislio sam. Doručak – tek nešto da se pojede. Odlučio sam da se odvezem na groblje. Na svim drugim javnim prostorima – policija; kao svojevremeno kada bi me čekali da skrenem u drugu ulicu, a onda bez ikakvog povoda prestresli na prepad u praznoj ulici uz pregršt neprijatnih pitanja i odnos kao da sam komad materije sa lokalne deponije đubreta, a ne živo biće. Na groblju toga nema. Mogu na miru, bez straha, da obmotam svoju nevidljivu izolir traku i da budem slobodan. Šetao sam, gurajući bicikl. A onda sam odlučio da potražim grob tragično preminule prijateljice. Sunce je pržilo. Žeđ. Nakon sat vremena kruženja između nadgorbnih spomenika zavrtelo mi se u glavi. Pronašao sam skoro sva imena poznanika, dalje rodbine, sem prijateljice koja je tog februarskog popodneva spuštena u zatvorenom kovčegu u obeleženu raku iskopanu između dve mermerne grobnice. Kao da za njeno telo nije bilo drugog mesta sem tamo. Zemlja se prelivala preko tuđih, porodičnih, mermernih ivičnjaka. Sveštenik je održao malu misu, kako tradicionalni, katolički običaji nalažu. Dobio sam njenu sliku, za uspomenu. Hteo sam da je odložim iz novčanika, ali ostala je uz ostale fotografije mrtvih čitavi godinu. Ne volim sunce. Preterana toplota stvara alergiju. Nikada ne bih mogao da živim u tropima. – razmišljam. Svaki odmor na egzotičnim mestima, uz prepržne plaže sa tirkiznom vodom stvaraju jedno veliko – NE! Bezuspešno; njen grob kao da je nestao. Creva su počela da krče i više nisam bio siguran da li me glava boli od gladi ili nezadovoljstva što ne mogu da nađem počivalište najbolje prijateljice iz detinjstva. Seo sam na bicikl i odvozao se kući. Kada sam stigao, egzotične ptice cvrkutale su u malim kavezima obešenim na zid na terasi. Jedan, stari kavez u raspadnom stanju, imao je malo odškrinuta vrata. Ptica kupljena prošle godine na sajmu sitnih životinja nije bila u kavezu. Druge dve, izlegnute u mojem jatu, mirno su sedele na prečkama; kao da su čekale da dođem i zatvorim vrata. Glava me je još više zabolela. Egzotična ptica, koliko god bila sretna zbog mogućnosti slobodnog zamaha krila nikada neće preživeti u uslovima čestih smena vrelih dana i hadnih noći, bez adekvatne hrane. Brinem. Na posletku, sloboda ju je odvela u sigurnu smrt kojoj je odletela ushićeno u susret.
Da li je to jedino što me čeka? Jedino izvesno? Zamah krila i...... Kraj! Ovog puta u prinudnoj izolaciji betonske ćelije....

01.08 h (ujutro)
22.04.2020.
Subotica / Szabadka