Nisam ptica

Tog dana nisam mogla u šetnju. Ni onog sledećeg. Ni onog posle toga.
Mislim da je bila sreda. Želela sam da bude petak, iako više nije bilo bitno.
Pustila sam kosu, promenila sam raspored knjiga na policama, pročitala sam opet omiljenu knjigu, stvorila sam još jednu fantaziju, započela sam „Rat i mir“ i šta sad? Šta preostaje?

Diši, ponavljam, ne budi anksiozna od devet do pet, sačuvaj to za posle, dok se prevrćeš u krevetu i razmišljaš da li ćeš imati to „od devet do pet“ i po završetku meseca.
Nazivaju to izolacijom i socijalnom distancom. Ne shvataju da je nekima to uobičajeni način života, samo po sopstvenim pravilima.
Razmišljam šta sam zaista izgubila. Povremeni odlazak u kafe, mogućnost da budem viđena i da drugima bude jasno da sam tu, jer nekad i sa fizičkim kontaktom ne umem da se nametnem.
Ne, zaista, više toga sam dobila. Dobila sam brigu, nesigurnost, osećaj da ne radim dovoljno, krizu identiteta, sate i sate razmišljanja, pretumbavanja, šta ako, šta posle, da li to zaista želim, kako da nađem, da li postoji, gde je, tu je, nije, sada, nikada, možda, ne fantaziraj, smiri se, poleti, sleti, prekini, progovori, smisli se već jednom, usudi se.
Dobila sam naglašenu usamljenost i priliku da još više pričam sama sa sobom ili sa mačkom. Zasad mi stvarno ne smeta, ali dobila sam i zjapeću prazninu u čijem je centru čežnja i potreba za podrškom, razmenom ideja, potreba da me saslušaju.
Dobila sam podsetnik da sam mala, ali da želim više.

Danas ću ići u šetnju, da, danas bi trebalo izaći na sunce, kupiti cveće, prošetati ovaj kavez. Donela sam odluku, iako još nisam pronašla hrabrost. Donela sam odluku o slobodi. Nisam ptica, ali, poleteću i naći ću svoje more.