Modrice

Modrice

Tuzicu te,ti si dusmanin-govorila je ostrim ,jakim glasom. Baba osamdesetih godina,rumena u licu,dobrog drzanja.
-Vidi sta si mi od ruku napravila-govori i pokazuje svoje ruke i na njima plave tacke.
-U miliciju cu da te prijavim.
Sve to govori unuki,koja mirno stoji i slusa njenu pricu. U ocima joj se ne vidi nista.
-Samo napred,cuje se kako kaze.
--Oslobodi me,dodaje.
Sve sto znamo dosad je da devojka slusa Dzibonija.
Pozadina price je jedna soba,u kojoj vidimo cist sto i krevet,veliku policu i vazu sa cvecem. Tu su stolice ,sporet, sudopera, sanduk za drva. I na podu sasvim razgovetno vide se tragovi plasticnog sata razbijenog u parcice.
-Neces vise da mi stopujes vreme-cuje se devojcin glas,pomalo piskutav. Da moze da vidi ,znala bi da podseca na babu kad je bila mlada,tako otresita ,puna misli da je u pravu.
I u tom se trenu cuje prasak.
-Ubice te otac sto si razbila sat.
-Neka me ubije, ja sam ga platila
-Jesi mojim parama,cuje se glas starice.
-Nisam,kupila sam ga ja,nisi ti.
-Jao boze,jao Boze,sto sam ovako dopala
Baba se udara rukama po glavi,galami sa zeljom da izadje napolje,,da pobegne.
-Nema Bog vremena sve ti je dao,pa jos da te gleda. Sta ce za drugo ostati za mene. Ti imas sve i svakoga a ja..
- Ti , ti si pijana,eto to si.
Devojka cuti. Starica zna da to nije istina,ali ne odoleva da je ne isprovocira. Zeli da pokusa da je uzdrma ali se ona ne da. Nastavlja da razmislja u sebi.
"Vidi ima modrice,od mene. Vidi kako je sada boli. Mene boli dusa,od tolikih ocekivanja,od svega sto mi je nametnula za sve ove godine. Ne znam koje je doba,koji je dan,od muke i naredbi. Otkud otkud joj tolika volja za naredjivanjem? Koliko ima godina? Imala je sve,a sta imam ja. Nikog,nista. Eto ,samo ovaj dan napolju..sunce a ja se ne radujem. Vodim rat sa babom. Vucem greh..Gospode.."
Nije bilo suza. Oci su joj bile suve. Otvorila je vrata i izasla. Nije gledala,cula je zvuk koraka i znala je da je i druga osoba napolju.
Celi su dan cutale . Jedna na jednom kraju ,druga na drugom .
Kasnije je devojka morala da ide da nahrani stoku. Sve sto je imala je obavila u tisini ,postidjena zbog gubitka samokontrole.
Otici cu jednom i nece mi biti zao,misli u sebi.
Govori to godinama i ostaje,vodjena osecanjem duznosti koji se polako pretvarao u gorcinu. Modrice i sat ,ostale su iza sukoba..Zna,baba ce doci. Zna,jer drugi nece da trpi ni toliko. Da li je veca njena ljubav ili sebicnost,nikako ne moze da zakljuci.
-idi sine ukljuci vodu,cuje babu da je zove. Nista se nije dogodilo. Tvrd je ona orah.
Devojka odlazi do bunara,ukljucuje sklopku i polako klima starici.
-Uzecu ti drugi sat,ne brini.
Odlazi i cisti ostatke plastike rasute po maloj sobi. Posle ce otici da spremi kolace i veceru i mislice na plave tacke na starim rukama,koje su je nosile i o osobi koja je postajala.
Nece joj baba nista reci. Zna ,kriva je za neke nepopravljive dogadjaje iz proslosti. Zna,ali ne zeli da prizna. Cutace i cekati izvinjenje i poturiti ruke dok modrice ne izblede. Nece je dirati vise,svesna je. Videla je stid u tamnim ocima,strah od agresije. Devojka ce se sklanjati sama,nece zaboraviti.
Zna baba,zna i devojka. U zacaranom krugu krivice,dve modrice i teske reci zauvek ce nositi u sebi. Prolazice pored njih daleko,sto tise i dalje mogu.
Zivece,u trpljenju,u pokusaju tisine,jedna sa stidom sto je ustinula ,druga sto je izgovorila. Nijedna nece izgovoriti nista.
Samo ce nadalje izbegavati plavo i bliski kontakt i suvisne reci.
Na metar razdaljine zivot ce deliti. Ima i gorih sudbina. Ionako sebi oprostiti nece. Zivot ce vec naplatiti,papir ce istrpeti,gorcina ce ostati a vino ce,nekim nocima,doneti zaborav. Belo,razume se. Crno vise nema isti ukus.

Marijana Stankovic