Mirzini jorgovani

Učiteljica je prozvala Mirzu da na tabli napiše sledeću rečenicu: Naša okolina je puna jorgovana.
I Mirza je pisao... i pisao... To se vama sad čini kao da biste začas, ali Mirzi, u drugom osnovne, trebalo je vremena oho-ho.
I čini vam se da je rečenica kratka, to bi stalo u jedan red... Stalo je i Mirzi. Ali se red protegao na dve table (kraj one velike, klasične stajala je i uža verzija, kao neki produžetak, što ne ište hleba, a može da ustreba, pa ustrebalo).
A nije da se nije trudio. Trudio se, mučan, sve pisao lagano, pažljivo, pazeći da bude čitko. No, tako nejakom, a temeljnom, otrgoše mu se slova, pa se raskrupnjaše. Iako se upinjao da ih suzbije i zauzda, na veliku tablu stade mu sve sem tri zadnja sloga jorgovana, koje prenese na susednu (čime su ovi cvetovi što bude nostalgiju, nezgodno presečeni, naprasno neprijatno zamirisali).
Neka od dece, bistrija, što brže uočavaju i uviđaju, počeše da se kikoću, ali tiho, strepeći od učiteljičine reakcije. A i učiteljica je, stojeći kraj table, lepo videla: Naša okolina je puna jor-govana.
I šta je mogla (sem da zatisne nos) dobra učiteljica? Ne može baš da se vragolanima pridruži u smehu, ni Mirzu da izgrdi (kao što bi neki zasigurno učinili) i izloži većoj neprijatnosti (koje nije bio ni svestan). Klimnu glavom i primeti:
– Lepo si to napisao, Mirza. Čak znaš i kako reč treba deliti na slogove.
Između te dve rečenice možda su njeni učenici tek mnogo kasnije mogli nazreti finu ironiju, ali se niko ne bi mogao zakleti u njeno postojanje.