Meta

Iznad novih PVC vrata velikim slovima je pisalo: „Meta“. Ime lokalnog streljačkog kluba u selu. Prošao je kroz vrata i odmah obratio portiru sa šifrom zakazivanja termina za dvadeset i pet. Portir je klimnuo glavom ostavio ga da sačeka minut dok je pokupio ključeve. Potom ga je poveo do jedne sale sa opremom i zaključao ih. Pod je bio obložen drvenim parketom starije građe. Portir izbroja tačno devet prilepljenih koraka od vrata, otvori nož iz svog švajcarca i vrhom pođe između dve parketske letvice. Na površini od jednog kvadratnog metra letvice se odigoše ka gore, ali ne ravnomerno stvarajući pravilni kvadrat koji bi trebao da predstavlja poklopac, nego je svaka letvica štrčala za sebe. Nije bilo najpraktičnije rešenje, ali definitivno najefikasnije po pitanju kamuflaže skrivenog prolaza u podu.

Jakša poče da se savija te polako stupi u mračne stepenice ne razmenivši ni jednu reč sa portirom. Portir sačeka da Jakša čitavim telom bude u podu te vrati poklopac nazad. Svaka letvica uđe na svoje mesto, a Jakši se zacrni pred očima. Polako nastavi napred i nakon privikavanja na mrak shvati da je dno stepenica blizu i da su na levoj strani vrata iz kojih izbija prigušena svetlost. Spusti se i uđe kroz vrata. Unutra je sedeo mišićav čovek u majici streljačkog kluba i radio nešto na računaru. Okrenu pogled na njega i maknu slušalice. „Dobar dan. Kako Vam mogu pomoći?“

„Ja sam tu radi obuke u dvadeset i pet. Karabin. Ce-Ze četiristo pedeset i sedam.“ Odgovori Jakša mišićavom.
„Dobar dan Jakša. Dobili smo obaveštenje i već sam Vam enkriptovao vezu ka Meti. Ostavite ostale programe da rade. Otiđite u Tor pretraživač samo i nađite Malik-a..“
„To je onaj Zoom za dark web?“ malo postiđen neznanjem upita Jakša.
„Tako je. Ukucajte brojeve sa stola u polje za povezivanje. Čekaju Vas sa druge strane.
Zahvalio se mišićavom, koji je prešao na drugi računar u podrumu. Jakša stavi slušalice, uradi sve kako mu je rečeno, udahnu i izdahnu jednom pre poziva, pa pritisnu ljubičastu slušalicu za zvanje. Nije čekao dugo sa druge strane mu se javio poznati glas: „Jakša, dečko. Pa gde si ti do sada?“
„Imao sam problema da izađem iz grada malo, ali je sve prošlo dobro na kraju. I evo me ovde. Sam, nepraćen.“
„Dobro. Sve znam, ali mi ipak ti podnesi izveštaj.“
„Misija Milenko je uspešno obavljena. Sve kako je traženo. Tri nedelje sam im donosio namirnice, pre obavljanja zadatka. Pozdrav od službe prenesen, ceduljica sa rozim karminom i opuškom Laki Strajka su nameštene kako je i rečeno. Korišteno ime: Milan. “
„Dobro. Za masku i rukavice ne moram da pitam?“
„Ne, ne. Redovno. Svaki put kada sam izlazio iz svog stana u gradu. A kamoli na zadatke.“ Potvrdi Jakša.
„A Filip?“
„Isto vremena posvećeno. Svako veče u 11 od kako je donešena mera, ja sam od komšije penzionera pozajmljivao psa i sprijateljio ga sa Filipovim. Poruka prenešena isti dan kad i Milenku, kako je i rečeno. Ali pošto smo se rastali ubice su ga stigle i ubile, par minuta posle. Pre toga nisam primetio ništa sumnjivo. Korišteno ime: Dragan.“
„Dobro, dobro, dobro. Na puntu ćemo zameniti tablice i ostaviti ga tu u selu. Grujo kompjuteraš, će te odbaciti do grada po stvari i odvesti kod tvojih na selo. Student koji se vraća kući iz grada. Nikome neće biti sumnjivo.“
„Nadam se da sam bio dobar?“
„Za dve misije. I to vezane. I to prvi put. Odličan. Vidim potencijal u tebi, mali. Nije ispalo kako su klijenti hteli, ali šta da se radi. To su stvari koje ovaj posao nosi.“
„Na koga sumnjate da se umešao za čika Filipa?“
„Vrlo moguće da je stvarno služba umešala prste. Ipak su im i jedan i drugi služili. Ne možeš biti u tom poslu dugo, ako ne služiš državi. Ali dobro. Jakša, pare na ruke dobijaš od Gruje. Sve po dogovoru. Poslaćemo nekog po tebe. Očekuj da ćeš biti u drugom stanu kada se vratiš u grad. Do tada uživaj malo kući. Možda i da učiš malo za promenu?“

Zasmejaše se obojica i završiše razgovor. Ostao je par sekundi posle toga u stolici i razmišljao. Prijaće mu da se malo odmori kod kuće.