Mentalni indigo

„....cover me in indigo, cover me from head to toes....“ –
odzvanja iz laptopa. U 20h, slušam – tapšihovanje odjekuje sa pojedinih prozora. Osećam mučninu, gađenje. Zlo je uvek isto....
Moja baka ulazi u moje misli, biciklom, koji u životu nikada nije vozila. U beloj košulji kratkih rukava na plavi karo, kakvu je inače imala, i suknjom bež boje koja se širila od struka nadole; do članaka, gde se završava ručno rađenim porubom. Sveže uobličene kovrdže sa plavim prelivom, složene u kratku frizuru sa pramenovima prirodno crne boje koji u moru belih, prefarbanih u plavkasto, postaju sivi. Svežeg lica sa svojim malim braon očima, smešila se. Mršavija i mladolika. Sišla je s bicikla čim me je primetila. Vulkan se probudio. Erupcija je krenula. Iz očiju je tekla prozirna, slana lava. Želeo sam da odem s njom. Da ne moram da se vraćam u zarobljeništvo, u ćeliju u kući u kojoj odavno ne živim. Kuća iz koje je život odavno iščezao. I njoj je bilo teško. Glas joj je podrhtavao. Uspela je da mi kaže da ne brinem i da će sve biti u redu. To je inače govorio deda kada bi me video uznemirenog. Bilo je neobično što se ovde pojavio samo kao misao, a zapravo odsutnost. Nije zvučalo ubedljivo, ali izraz njenog lica i tihi jecaj odagnali su neutralnost izgovorenih reči. „Srešćemo se. Jednom. Ponovo. Volimo te i očekujemo, deda i ja. Deda te mnogo pozdravlja.“ – rekla je i sela na bicikl. Silueta se udaljavala na drugom kraju sokaka, levo od kuće u kojoj je odrasla, u kojoj je živela, u kojoj se zapravo i rodila. Sada potpuno propala i zapuštena, kao da više niko ne živi u njoj. Vratio sam se u svakodnevicu zagnjuren u jastuk na pomoćnom krevetu u svojoj sobi; na petom spratu solitera pored Glavnog puta. Ono što sam planirao za danas – propušteno je. Nemam volje. Zlo je zaista uvek isto – pomislio sam. Zato izbegavam da gledam u ekran, bar večeras. Prigušeni zvuci muzike Nine Belief dopiru iz laptopa. Semper idem završava se mržnjom kao poslednjim poglavljem. Razmišljao sam da počenem sa ponovnim čitanjem Bernardijeve sobe, ali me je poglavlje mržnja odvuklo u drugom pravcu. U tom poglavlju bilo je nekoliko rečenica o Terezi Zajdner, ženi koja je izvršila samoubistvo po transportaciji u koncentracioni logor; shvativši da je ništavilo pojelo sve ono što je životu davalo smisao. U više navrata je pominjano kako je volela Italiju i jezero Komo gde se osećala kao svoja i gde je jedno vreme živela. „Njen svet bili su pejzaži Lombardije utkani u vezove; boje i njihove mnogobrojne nijanse koje je razumela i volela; zvuci klavira, bez kojih nije mogla da živi spokojno.“ Ali, pri kraju i „njen život je izgubio svaku svrhu, ona je smisao videla jedino u smrti.“ Zvuci sintisajzera podsećaju na električni zvuk klavira; prigušen. Nina peva o lažima: „Humanoid, all I want is a humanoid“ – i ja želim humanoide. Zapravo, ljudskost; koja izgleda iščezava; nestajući u prigušenim tapšajima koji je proždiru, ili u zapovednički i sablasno zadovoljnim pratećim glasovima političke vrhuške, dok smišljaju neko novo, konačno rešenje za one koje preziru.
Da, čitaću Komo! O tom ostrvu koje je nekom dalo smisao, ali pre svega nadu. Ili je to bilo prisustvo vode? Nada – čučala je na dnu Pandorine kutije. Ako i nju ništavilo pojede, nestaće smisao; a onda više nema života. Posežem ruku ka trećoj pregradi zidne police. Skidam Komo. Ipak, počeću sutra. Novi dan, nova knjiga. Okrećem glavu ka prozoru stiskajući braonkaste korice knjige samizdatovog izdanja. U daljini, iznad krovova prizemnih kuća uzdiže se glavna zgrada. Pravougaonik svetlećih prozora – gradska bolnica. Na plejlisti kreće „Mental transit“ i glas Nine Belief –
„....someday, somewhere.....in mental transit, we’ll meet again......we’ll transit somewhere......we’ll meet again....“

20.45h
18. april 2020.
Subotica / Szabadka