Kupovina u doba korone (početak)

Draga, misliš li da treba da kupujemo neke lekove, namirnice, sredstva za higijenu? - upitao me je muž u subotu.

Zašto, nedostaje li nam šta? - šaljivo sam mu odgovorila, ali znala sam da pita zbog Korona virusa i proglašene pandemije...

Ne trebamo ništa, imamo svega dovoljno, odgovorila sam mu.

Kada sam ustala čekalo me je oko 200 poruka na telefonu. U neverici sam čitala iste. Bile su to poruke dragih lica, ali i poruke sa raznoraznih grupa (iz škole, sa posla, sa treninga)... Ali sve su bile iste: Kako prepoznati virus i šta je potrebno imati kod kuće. Podnela sam to mirno. Imamo lekove, nećemo se kretati previše, hrane je Bogu hvala dovoljno... Napravila sam doručak, i dogovorili smo se da odemo u prirodu, da se osamimo i uživamo na svežem vazduhu... I stvarno ne znam koji mi vrag bi da na putu do Avale kažem mužu, hajde da svratimo do marketa, prašak je još danas na sniženju, i ne znam kud me posluša… Slobodnih kolica nije bilo.

Izgleda je gužva, namignula sam mužu. Izgleda, ali to je i po prepunom parkingu već znao. Krenuli smo od kozmetike, rekoh da uzmem šampon i kupke kad su na sniženju, dođosmo do sapuna kad tamo rafovi poluprazni. Tačnije, sa po kojim sapunom na policama.

A da uzmemo i mi dva-tri? - upitah muža, kaže uzmi.

Uzeh tri litre (čitaj šest litara), i par običnih sapuna, pita muž šta će ti, rekoh peškiri da nam mirišu. Stigosmo do rafova sa vlažnim maramicama, kad tamo ništa... Mene je oblio znoj, vidim i muža isto, dete bi da jurca, rekoh dečaci moramo ipak kupiti neke još sitnice, i to brzo virus vreba a Avala čeka. Dogovoreno? Juriš! Sine, po maramice!

Mužu, šta god za čiščenje traži! Uzela sam 35 kesica supe, zlu ne trebalo, a ja inače i ne jedem supu... Pirinča 5 kilograma, brašna 25, nemoj da se krstite, mi volimo palačinke, malo ulja, dobro priznajem samo 12 litara, konzerve kukuruza, sardina i tune.

Ženo, mislim da nam ne treba 40 konzervi? Kako misliš ne treba? Svaki dan po dve...

Izvinite gospođo, umešao se jedan prolaznik, ne biste smeli konzumirati više od dve konzerve tune nedeljno...

Mužu, beži, ovaj hoće da nam uzme tunu! - povikala sam i potrčala. Otišli su po nova kolica, i dok sam razmišljala koliko margarina da kupim i mleka i jogurta, ugledala sam kineski par.

Mamaaaa, nisi mi uzela voćni jogurt! - javio se sin.

Nisam dušo, a ni neću, velike su šanse da je sve sad zaraženo…

Hajde ženo ne paniči, pa nije svaki Kinez zarazan.

Nije, nije, vrištala sam kao luda, ali oni su stranci.

Uzeli smo 12 pakovanja toalet papira, videla sam svi uzimaju, vode i soka, keksića i drugih grickalica, reče muž ima da grickamo pola godine, nego šta nego ima, ali nećemo, to je za ne daj Bože.

Mužu, a da uzmemo i sveće? Ako nestane struje?

Pobogu J, da li si normalna, pa nije treći svetski, virus je, bolje u apoteku da smo otišli po maske i asepsol, nego ovde što smo.

Nemate toga vise! - reče nam jedna fina gospođa.

Eto vidiš, bolje što smo došli u kupovinu, sutra ovoga više neće biti i podigoh teglu nekakvog krema.

Ali mi ne volimo taj krem! -reče muž. Prošli put smo ga bacilli.

Ma voleli ili ne, nema drugog, znači moramo ga uzeti!

Dobro ženo, jednu teglu ali ne pet? Pa ni izolacija ne traje doveka, kažu samo 14 dana!

Kažu, kažu, mužu, da nisu govorili bila bih ok! A pritom svaki dan KZN,kažu nemojmo dizati paniku, čoveče ja kako čujem konferencija, meni je već panični napad krenuo...

Dobro, dobro,idemo sad u prirodu, da se opustimo... - tešio me.

A ne možemo..

- Kad sve ovo stavimo u kola, Boga pitaj da li ćemo i do kuće stići ok?

Stigli smo tako kući, uzela sam telefon, i ja dalje prosledila savete, razmišljala gde ću sa ovim stvarima, poslala muža u apoteku, da luta za maskama i drugim sredstvima... i onda skontala, jbt, pa ja prašak nisam kupila.