Kućni ljubimac

Volim da šetam. Boravak i kretanje napolju su deo moje prirode, mog načina održavanja fizičkog i mentalnog zdravlja. Volim otvoreno nebo, širok pogled, dugačke staze koje pravim. Tada sam svoj. Slobodan.

Danima, nedeljama, poslušno ostajem kod kuće. Na sve strane upozorenja na neobičnu zaraznu bolest, broj obolelih i preminulih koji neumoljivo raste. Svakodnevna ista priča počinje da smeta, da zamara. Braneći se od toga, sve ređe uključujem izvore informacija. I društvene mreže vrte jedno te isto. Dani su izgubili boju, značenje, ponavljaju se.

Moje nebo je sada tavanica. Moj pogled ima širinu prozora. Moje staze se sada prostiru na relaciji soba-kuhinja-kupatilo-soba. Toliko mi je ostalo.

Ruke mi trnu od manjka dodira. Noge su mi otežale od manjka kretanja. Po telu se taloži neki neželjeni sloj. A duša uzalud širi svoje ruke, čekajući zagrljaj sa nekim dragim ljudima, jer smo se u kući međusobno jedno drugom popeli na glavu.

Sada dane razmeravam od jednog do drugog odlaska u nabavku. Pretvaram se da mi maska za lice ne smeta da dišem, iako više ne razmenjujem dah sa okolnim svetom. Rukavice me čuvaju od zaraze, po cenu da mi odsecaju dodire i osećaje. I šetam, do prodavnice i nazad, kao da je to put oko sveta. Čak i takav, ipak je to dah slobode koja je sada na odsustvu na neodređeno vreme.

Gledam šetače pasa, slobodne koliko i psi koje šetaju. Ako se ovako osećaju kučni ljubimci, iz ljubavi prema životinjama i životu ih nikad ne želim imati.