Katanac

Danas sam na pijaci kupio katanac srednje veličine. Nije ni najskuplji, ni najjeftiniji. Čeličan, presvučen mesingom, sa dva ključa. Prodavac je rekao da mu taj model najbolje ide. Ličio mi je na poštenjačinu, pa ga nisam ni pitao za zemlju proizvodnje. Uostalom, to nije ni bitno. Važno je da sam posle dugo vremena uspeo da završim posao zbog kojeg sam se po kiši izvukao iz kuće.

Kada sam se vratio, u stanu je bilo zagušljivo. Svi prozori su bili zatvoreni, kao da sada ne živim sâm i da nema više ko da mi pridikuje o nemarnosti. Nisam mogao da odredim da li je miris mog života bio prijatan ili ne. Pomešao se sa vonjem starog nameštaja, neopranih sudova i uspomena. Prišao sam balkonskim vratima i otvorio ih.

Pljusak se pojačavao praveći potočiće koji su završavali u slivniku. Izvadio sam katanac iz džepa i pocepao zaštitnu foliju. Pritisnuo sam polulučni metalni deo dok nije kliknuo u ležište. Otvorio sam ga ključem. Ponovo zatvorio.

U ljubavnoj magiji, zaključavanje lokota koristi se da se voljena osoba što čvršće priveže za sebe, da se učvrsti i ojača ljubav. Svetom vlada epidemija ljubavnih katanaca. Ograda svakog mosta koji drži do sebe povija se pod njihovom težinom. Zaljubljeni parovi ih kače i uzimaju ključeve. Mlađi ih bez razmišljanja bacaju u vodu. Kao i stariji koji ni posle četvrtog puta nisu izgubili nadu. Oni oprezniji ih zadrže među prstima, praveći se da su ih se oslobodili. Usput zapamte i deo mosta kako bi u slučaju potrebe mogli da se vrate.

Niko ne zna koliko će blaženstvo trajati. Jednog jutra se probudiš i u ve-ce šolji zatekneš komadiće vate kojima je sinoć skidala šminku. Shvatiš da se to neće promeniti. Kao ni kašnjenje, Selin Dion na repeat i kajgana od belanaca. Pomiriš se s tim ili se pobuniš. Pokušaj i pogreška. Greška. Greška. Žuti karton.

Naš katanac je bio kvalitetan. Nemački. Skup. Zajedno smo ga odabrali, u jednom od naših besciljnih lutanja Bulevarom. U četvoroslovnom nazivu, prva dva su bila početna slova naših imena, a poslednja dva us. Tada mi je to bilo simpatično kao i sve međusobne povezanosti koje smo otkrivali oko sebe. Isti datum rođenja, želja da proputujemo Island, potraga za bajkama koje još nismo pročitali. Sada shvatam da su sve to bile slučajnosti, vešto upletene kako bi naša priča bila posebna.

Zakačili smo katanac jedne jesenje večeri na platan ispred mog ulaza. Spojili smo dve grančice i sakrili ga u krošnji. Izdržao je dok grane nisu olistale. Nije zarđao. Posečeno je drvo. Ona je, bez najave, otišla pre toga. Nije ostavila poruku. Bila bi ionako suvišna. Sve smo i sami znali već dugo sakriveni u ćutanjima. Ključeve nikada nisam pronašao.

Nema tu čarolije. Ograde mostova ljubavi počinju da se odvaljuju pod teretom. Katanci padaju u reke koje uporno teku. Statika ćuprije popušta pod dinamikom života.

Penjem se na tavan. Obijen je prošle nedelje zajedno sa ostalim komšijskim. Iz mog lopovi nisu odneli ništa skupoceno. Automobilske gume i nešto alata. U kartonske kutije na polici nisu zavirivali. Tamo stoje još od marta. Koga bi uostalom zanimali albumi sa fotografijama, plišane igračke, knjige sa šifrovanom posvetom i prospekti Islanda?

Otvaram metalni deo brave tavanskih vrata čije sam razlabavljene delove juče učvrstio. Danas je red da stavim katanac.

Sledeći put, nema zaključavanja.