KARANTIN X-DAN

Neizlaženje, eksplozivnost ugljenih hidrata, sve to pretvoreno u trčkaranje i visokofrekventno podvriskivanje, po diktatu mašte, odgledanih crtaća, igrica - elem, Kole štedro rasipa višak energije. Katarina zajapurena pokušava da se koncentriše uzdišući za laptopom. Priča sama sa sobom, zamišljenim učenicima čije onlajn zadatke pregleda.

- Šta smrdi ovde? Opet potopila posuđe?! I sad će tu da stoji, brate! - brondam ulazeći u kuhinju, dok Kole optrčava oko mene (pet-šest puta u sekundi, koliko stignem da izbrojim). - Opraću, ostavi nek se natopi!

- Smrdi bre! Što ga stavljaš, kad ne pereš?

- Ostavi ti mene, ja imam svoju taktiku - ustane, dođe do sudore

- Konstantine, daj to sa stola na pranje.

- Daa, znam, taktika je da ga ja na kraju operem - kažem vadeći čisto posuđe iz sušilice.

Konstantin kao Fleš, donese tanjir i viljušku brzinom svetlosti, energijom dostatnom za nuklearni pogon. Ispadne mu viljuška, zvekne na pod. Kata se sagne da dohvati viljušku, baš kad ću otvoriti fioku u kojoj je escajg, tik njoj iza leđa, time pospešiti silu kojom posrne, zamlatara rukama kroz vazduh, i umalo tresne na nos. -

Paa, Rinčikaaa!!! -

Joj-joj, izvini, izvini! Nisam video. Gde ćeš, alo?! Šta ti je?! Katarina?!

- Odo' da se dobrovoljno prijavim u karantin. Pa brate, lakše mi je.