Karantin, dan nepoznat

Neka je prokleta i ova izolacija.
Možda će joj čak i poći za rukom da me sačuva od korone, ali razmišlja li iko od čega me neće sačuvati? Od usamljenosti. Tačnije, pravo me gura u samoću. Zato ne mogu zamisliti sebe kao jedna od onih ljudi koji se plaše virusa, jer mene jedino plaše ova četiri zida. Tišina koja se čini kao preglasnom, usamljeno klupko koje je oko mene pričvršćeno. Nemojte me pogrešno shvatiti.
Ne želim da iko koga poznajem bude zaražen, a kamoli da umre, samo se za sebe ne plašim. Ovo će jednostavno proći. Hoće, kao i sve do sada. Ali usamljenost, ona će ostati. Kako to mogu da znam, neko bi se zapitao, ako ću posle ovoga napokon moći ponovo među ljude? Zato što znam, prosto. Osećala sam usamljenost među svojim prijateljima, pa čak i kada sam provodila breme sa svojom porodicom. "Dan posle", meni neće ništa značiti. Mene usamljenost prati poput oblaka. Spava pored mene, budi se sa mnom i ide pored mene držeći me za ruku. Jedino, što ću moći da izađem napolje bez jezivih maski oko sebe, disaću normalno bez osećaja straha i strepnji od bolesti u vazduhu.