ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ

ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ


„Шангај". Наслеђена слика опасне, тајанствене Циган-мале летела је кроз главе варошких малишана као узнемирени слепи миш, правећи збрку и пометњу. Страх.

***

Сенке уличних кестенова, уморне од дугог летњег дана, ослањајући се једна на другу, попадале по прашњавом путу. Дечак се трже. Није потпалио ватру; није скувао пасуљ који је мати касно ноћас, пре спавања, приставила.
Шестогодишње искуство прекине игру, зграби крпену лопту и отрча кући.
Шибица кресну из прве и помилова дечака надом. Ватра му се насмеја, прогута масни папир и багремово иверје, па поче мазно да лиже суве дудове гране. Смежурана, искежена зрна пасуља леже беживотно на дну лонца. Буцмасти прсти одлучно баце неколико грана на ватру, али на површини хладне воде, исто такав мајчин лик још увек мирно стоји. Дечак цвилне.
Чађава настрешница, подупрта на два црвоточна стуба као на штаке, грбавим леђима ослоњена на стари амбар, тужно гледа.
Научен дечак разбацује снопове винове лозе тражећи прут са најмање чворова, јер би мајка тако наредила кад год би јако погрешио, и гласно стење. Стари, још увек болни дугмићи, разбацани по заобљеним бутинама као покидане перле, подсећају га на јуче изабран прут.
- Ооо! - очево заустављање коња испред капије.
Дечак баци одабрано пруће. Једном, па другом голом руком обрише нос и очи. Провуче се кроз поломљену тарабу, изађе у сумрак - и оде у „Шангај".