Jedan sasvim običan dan

Opet sam kasno ustala. Ali ne mari, nije kao da je trebalo negde da budem. Sem u kuhinji, jer mi je stomak zavijao.
Otabanala sam bosa da napravim prvo šolju kakaa. Zavirila sam u frižider u nekoj bolesno optimističnoj nadi da se nešto pojavilo unutra preko noći, kao da ne znam napamet njegov sadržaj. Dok sam grejala mleko, radila sam ono što radi svaka prosečna ženska osoba koja ujutru nema običaj da čita novine; skrolovala sam kroz Instagram. Posle jedno četiri fotografija dalgona kafe (koju sam napravila pre neki dan), sedam fotografija raznoraznih knjiga (među kojima prednjače Pekić sa svojim Besnilom i iz nepoznatog razloga Bulgakov i Majstor i Margarita) i nekoliko desetina selfija u kućnoj varijanti, shvatila sam da mi je dosta. Svima sam pre toga udelila lajkove, naravno.
Mešala sam kakao i mleko, a zatim sam prešla malo na Jutjub. Možda ima neki zanimljiv recept za neko jelo ili kolač (koji nikada neću napraviti). „Uuu, ovo deluje super! Kolač koji se brzo pravi bez brašna, jaja i mleka? Da vidimo! Treba mi cela kutija čokoladnih keksića? Kakav je ovo recept?! Imam brašno, jaja i mleko, ali nemam keksiće.”
U međuvremenu sam oprala zube, napravila savršenu punđu na vr’ glave (koju nikada neću umeti da ponovim za izlazak napolje), bacila smrdljive jučerašnje čarape na pranje. „Gle, opet se nakupilo prašine na stočiću. Poludeću.” U tom momentu sam shvatila da sam zaboravila kakao u kuhinji i da se do sada već triput ohladio.
Nakon jednog bljutavog gutljaja, stigla mi je poruka na Mesindžeru od drugarice. Poslala mi je kviz koji se zove Kog dana ćeš puknuti? Ispalo je da će to biti 26. april. Možda bih mogla da ga zaokružim crvenim flomasterom na kalendaru. Da barem nešto konkretno očekujem.
Posle propalog pokušaja čitanja knjige, jer mi je pamćenje k’o u zlatne ribice i nemam pojma šta sam dan pre toga pročitala, odlučila sam da pustim neki film. Kad sam shvatila da sam pola sata provela na IMDb-u i dalje bez i najmanje ideje šta da gledam, otišla sam do kuhinje da uzmem nešto slatko. Opredelila sam se za Milka čokoladu jer me je slatka Gerda gledala sa omota i prešla sam na kauč u dnevnoj sobi.
Usledila je desetominutna potraga za daljinskim, da bih odmah potom prebacila na 24Kitchen. To je jedino od kanala što gledam na TV-u i baš me smiruje da gledam Gordona Remzija kako pravi neko komplikovano jelo od 17 sastojaka i koje nikada neću ni jesti, a kamoli napraviti.
Kad mi je i te egzotične hrane bilo dosta, našla sam se u problemu. Šta sada da radim? Da ponavljam nemački? Vežbam? Nije baš toliki smak sveta. Pošto mi je od zabave jedino preostalo da igram igrice sa nasumičnim osobama onlajn ili da gledam kako mi raste biljka na terasi, odlučujem se da uzmem papir i olovku. Hajde, mogu ja to! Idemo, prva rečenica!
„Opet sam kasno ustala. Ali ne mari, nije kao da je trebalo negde da budem...”