Holding on

Prošao je 22. april, dan Planete. Osetio sam potrebu da nešto napišem, pa sam na kratko zapisivao tok svesti. Neka pesma u prozi. Izbegavam vesti što je više moguće. Ionako se samo prebrojavaju leševi. Do nedavno sam bio veoma nervozan zbog poremećene rutine okovane zabranama. Zatvorene su sve galerije, biblioteka, bioskopi, pozorišta, kafei. Potpuno mi je oduzet društveni život. Iako sam oduvek bio introvertan, nisam nikada bio antisocijalan. Razmišljam o prijateljstvima. Tek poneko se seti da me pita kako sam. Oni od kojih se to najviše očekuje ne javljaju se. Ili, ako se i jave to deluje kao neka ustaljena, usiljena rutina ili flashback podsvesti da smo se nekada družili „pa hajde da te nazovem i da ti ispričam kako mi je prošao dan“. Nekoliko puta u životu sam polazio sa mrtve tačke. Nisam imao nikoga. Morao sam da se borim sa samim sobom kako bih stekao bar jednog prijatelja. Drugačijost bi uvek bila nepremostiva prepreka. Mnoga interesovanja sam napustio iz želje da budem nekome drug. Polako sam odlagao deo po deo sebe u kantu za đubre. Kasnije sam otkrio da je gradska deponija idealno mesto za inspiraciju i osamu. Popularnu samoizolaciju. „Stay Home“ toliko podseća na „Sieg Heil“; pokušaj mnogih „da budu korisni deo društva“. Prave se savršeni kolači, bebe savršeno povraćaju i vrše male i velike nužde; buduće dokone domaćice u ranim dvadesetim žučno brane „prirodni poredak“ – rađanje pre tridesete i pranje muških usranih gaća uz povremene muške šamarčine. Nikada nisam želeo takav, mali, bezličan život. U ništavilu. Birao sam. Taj je izbor drugima uvek izgledao kao morbidna verzija života ili često i sama smrt. Imam osećaj da poentu zapravo niko nije razumeo.
Vest da ćemo dobiti 100 evra proširila se društvenim mrežama. Oni ’humani’ i ’solidarni’ pohitali su sa izvešćima o sopstvenim dobrim namerama – udeliće to beskućnicima, siromašnima, prvom koji se javi.... Tu su i oni drugi, koji svakodnevno tapšihuju „divnim lekarima“ koji ne tako davno nisu hteli da mi pomognu u otklanjanju posledica hroničnog napada migrene. Obamrlost cele desne polovine tela, osećaj svakog koraka u mozgu, povraćanje sluzi i zamućenost vida nisu bili dovoljni da „divna lekarka“ zanemari protokol koji nalaže da u bolnici ne mogu ili bolje reći ne žele da vam pomognu ako nemate uput lekara opšte prakse ili ako vas hitna pomoć ne doveze na izmaku snage. Ali, 100 evra; ne treba im. Oni – tapšači idiotskog oduševljenja, najavljuju lupanje varjačama o metalne šerpe 26. aprila. Vid još jednog besmislenog protesta protiv vlasti koja nije ni po čemu drugačija od svi drugih u protekle 3 decenije.
Odlučio sam da se raspitam da li će meni 100 evra kao višegodišnjem socijalnom slučaju leći na račun ili ću morati da zovem neki broj, za mnoge – da se ponizim dok izgovaram „da, želim 100 evra“.
Staklena vrata Socijalnog su zatvorena. Unutra security grmalj i žene sa maskama, šetaju. Pozovite taj i taj broj ili se javite na taj i taj mail – piše na vratima. Zovem. Zvoni 2-3 minuta, pa hold i tišina. Prekidam. Zovem ponovo. Hold. Tišina. Prekidam. Zovem. Zvoni. Hold. Tišina. 5 minuta. Prekidam. Zovem.... A onda je žena sa zelenom maskom izašla na puš-pauzu.
Pošaljite mail sada, pa ću vam odgovoriti. – rekla je.
Odgovorio sam nešto kao dobro; ali baterija mobilnog je bila skoro prazna. Žurim biciklom kući kako bih stigao pre završetka radnog vremena i poslao taj mail. Treba mi informacija. Samo jedna rečenica. Ne razmišljam o poniženju. Ovo je ništavno u poređenju sa sudskim postupkom nakon napada, kontuzije jagodične kosti i nosa; kada me je sutkinja pitala da li sam u sekti, a onda je moj odgovor „ne“ ušao u zapisnik kao deo „moje odbrane“. A ja sam bio oštećeni! Ili pomenuti slučaj jednog od nekoliko migrenskih napada godišnje koje nije moguće sanirati ni kutijom caffetina. O duševnom bolu ne želim noćas da razmišljam. Gledam kroz prozor. Grupa na Facebooku koja objavljuje „poglede s prozora“ odbila je moju fotografiju sivih oblaka punih kiše. Traži se sunce. Ono sunce zbog kojeg dobijam osip na svakom otkrivenom delu kože. Traži se ružičasto: „be positive“; „love yourself“; „lepo mi je“; „bebi-kaka“; „bebi-povraćka“; „demokratija“; „solidarnost“; „humanost“; „naši divni lekari – aplauz!“; „cvetići u bašti“; „bazen na Baliju“; „jorgovan u Los Angelesu“; „jesen u New Yorku“; „roštilj za 1. maj“....
Povraća mi se; blaga migrena koja nekada zna da traje desetak dana. Već duže izbegavam da čitam skripte butoh plesa. To me muči. Izbegavanje. Kao da pokušavam pobeći od sopstva sakrivam skripte u pdf formatu u foldere na eksternom hardu. Odlažem sebe do nekog novog dana. Prošla su od tad već dva zatvorska vikenda. Jedan tinejdžer je uboo oca nožem. Zadao mu je smrtonosnu ranu. ’Humanitarci’ osuđuju. Demokratski sieg heil. Niko ne razmišlja da je možda dečak koji se naknadno zaključao u sobu zapravo žrtva. Počinje pljuvanje u bezbroj komentara. Odustajem od dalje diskusije. Nema smisla. Migrena se pojačava. Pijem treći caffetin. Mržnja uzrokuje migrenu. Ali i stres. Stay heil. Sieg home. Arbeit na sebi macht frei. Solidarnost. Humanost. Macht frei. Ružičasto sunce arbeit.
Navodno imam svega, trenutno ni jedan dinar, čekajući 100 evra, ostaje trag kočenja.... – zapisao sam misli, stihove neke nove pesme iza dvostrukog stakla.

00.52h
26. april 2020.
Subotica / Szabadka