G(l)adna godina

S pandemijom koronavirusa ukućane smo razvrstali u dve kategorije: stariji od šezdeset pet, koji se mlađih klone kao đavo krsta, i mlađi ukućanin, koji (turivši masku na lice i na ruke rukavice) ide u nabavku (otprilike jednom u pet dana).
Iako smo s televizije danima slušali preporuke da se stariji od šezdeset pet izoluju, u našoj kući izolovana sam ja, ali mnogo pre epidemije i vanrednog stanja. Izolovana sam u svojoj sobi dobrovoljno i godinama, budući da su oni kuhinju davno uzurpirali, te u njoj od jutra do sutra puše, gledaju rijaliti i predano se podvrgavaju specijalnim higijenskim merama – ispiranju mozga. Izolaciju kršim i sustanare ugrožavam samo kad ogladnim jer glad i vuka goni iz šume, pa tako i mene da po kuhinji, podižući poklopce s lonaca i šerpi, pronjuškam.
Ovaj sićušni, golim okom nevidljiv neprijatelj, koji nas je saterao u jazbine, zbog kojeg je od nas zahtevano društveno distanciranje, s druge strane uzrokovao je izvesno zbližavanje u porodicama. Iako smo inače skloni da jedni na druge kidišemo i, kad ne vadimo oči, slažemo se ko rogovi u vreći, tajanstvena opasnost navela nas je da udružimo snage, strahove i nadanja, te, šćućureni jedni uz druge, iščekujemo neizvesnu budućnost (i, ne daj bože, nečujne i lake korake nevidljivog, koji nas, inače, poput snajperiste, drži na nišanu; ne znajući otkud vreba, nemamo sigurno utočište).
Prvih dana vanrednog stanja svaki sam čas zavirivala u njihovu odaju, da prosledim ili čujem neku informaciju, da se našalim na račun nečeg ozbiljnog, da sučelimo mišljenja ili da planiramo obroke (što je u novim, vanrednim okolnostima, kako nam je sloboda kretanja uskraćena ili zatočeništvo preporučeno, odnosno svojevrsna dokolica nametnuta, skočilo u vrh liste prioriteta).

– Za večeru možemo palentu, lagano je – predložih jedne večeri.
– Ali ti kuvaš! – požuri majka da mi, najpre verbalno, tutne varjaču u ruke, svikle uglavnom na tastaturu, i odvoji me od laptopa i interneta.
– Ona sad pita koliko je sati (ne može da iščeka večeru) – reče posle otac, smejući se. – Kupi joj neki lek za spavanje! Čim ustane, gleda šta će da jede! (Ne obilazi više komšiluk, zbog hladnoće ne ide u dvorište, samo se po kuhinji mota... A o čemu bi dete mislilo u poslastičarnici? Obilju jestivih iskušenja odoleva samo onaj ko im nije izložen.)
– Misliš da je uspavamo na neko vreme (da nam ne opterećuje kućni budžet)? – nasmejah se, kujući s ocem zaveru.
– Uzmi da pleteš! – ipak predložih bezazlenije rešenje, da skrene misli s hrane i uposli ruke, zanemarujući činjenicu da pletaće igle godinama nije takla.
– Ne vidim – požuri da nađe izgovor (mnogo brže no što bi u kući našla jedinu preteklu iglu, kojoj se takođe zameo trag).
Pokušah da je osokolim: – Ma samo štrikaj, nema veze za rupe! (Neće to da prodaje Sirogojno ni Ivković!)
– Mogla bi sutra da kupiš i dve zelene salate, da ispržim krompir – majka je ostajala dosledna očevoj predstavi, zbog čega svi prsnusmo u smeh. (Oči joj se zacaklile, samo što se ne obliže. I meni voda pođe na usta, moram priznati.)
– Ma beži, ko zna kroz koliko je ruku to prošlo! – odvraća je otac. (A ko će ga znati gde je sve ono malo nevidljivo čudo kadro da se zavuče, pa da nas, alave i golih, iako temeljno opranih, ruku, zaskoči ko hajduk iz guste šume). – Imaš u podrumu salate: i cvekle, i paprike, i kornišona! (Jeste, da čovek nije nezajažljiv i vazda sklon da traži hleba preko pogače i sveže prolećne salate preko tegli sa svakovrsnom zimnicom .)
– Da kupiš malo šunke, hoću da napravim onu salatu s cveklom – začas ona preinači plan.
– Znači i pavlaku i majonez – dopisah na spisak, znajući recept.
– A jede mi se ruska salata! – nastavi da sanja gastronomske snove.
– Ženo – prekorih je, dok mi još nešto ne natovari na vrat, tj. strpa u ranac koji ja od prodavnice vučem uz brdo – ne slavimo – u izolaciji smo, krijemo se od korone!
(Saberi se, da te ipak ne uspavamo.)