Dostava

Blagi pritisak zvona intefona jagodicom kažiprsta, kroz rukavice. Opušteno čekanje odgovora sa smirenim igonorisanjem kamere u gornjem desnom uglu iznad vrata, pogleda uprtog u prazni sivkasti hodnik istačkan belim pegama kreča, starih ko zna koliko. „Dobar dan. Izvolite?“ zabrujao je glas preko interfona. Okrenuo je ushićeni i ljubazan pogled prema kameri. Mahnuo je, pa priznao: „Ja sam volonter iz Unicefa. Namirnice za starije građane koji žive u vašoj zgradi.“ Usledio je odgovor u vidu oštog polualarmnog zvona interfona koje ga je puštalo u zgradu. „Hvala!“ odgovorio je ljubazno u interfon.
Laganim korakom je ušao u hodnik prizemlja. Izgledalo je vlažno, pa je od toga malo namreškao nos pod maskom u grimasu gađenja. Krenuo je stepenicama na prvi sprat. Usput je pogledao u svoj sat. Petnaest i trideset. Morao je da požuri. Zabrana kretanja će brzo da stupi na snagu.
Popeo se na prvi sprat. Naišao je na već mu poznati hodnik sa izređanim stanovima sa leve i desne strane. Hitrim korakom je produžio do prvog desno. Pozvonio je. Dvaput kratko, a onda se odmaknuo na metar od vrata. Vrata su se otvorila polako. Iza njih je provirila visoka žena ofarbana, vidno, u nordijsko plavu boju. Imala je godina više nego što je dozvoljeno da se izađe na ulicu, ali je držala do sebe i svog fizičkog izgleda. I to se videlo.
„Milane, dušo. Ti si.“
„Ja sam Miro. Izvoli.“ reče joj pa ostavi kesu na prag. I odmaknu se da bi ona uzela kesu.
„Dezinfikovao si kesu?“ upita ga ona sada, sa malo neopuštenijim osmehom.
„Jesam, naravno.“ potvrdno klimnu glavom. „Miro. Nadam se da ste u redu, ali ja se izvinjavam. Moram da žurim. Imam još mnogo šta da uradim, a zabrana kretanja će me uhvatiti u gradu.“
„Nema potrebe da mi se izvinjavaš dušo. Vidimo se ovih dana. Ćao.“
Na drugom spratu ga je dočekao deda Stanko. Nije se mnogo zadržavao ni sa njim. Izvinuo mu se što žuri i nastavio ka višim spratovima. Penjao se dok nije došao do potkrovlja, gde ga je čekala njegova konačna dostava. Samo jedan stan. Samo jedan starac. Pogledao je na sat. Petnaest i pedeset. Morao je da požuri, ali ne mnogo sada. Sada nema potrebe da beži od dosadnih starkelja i neobuzdanih baba koji bi samo pričali, jer im je jako dosadno. Ovo je bio posao i on nije trebao biti odrađen šturo i brzopleto. Profesionalno, efikasno. Ali nikako brzopleto.
Proverio je da niko nije na hodniku zgrade, pa potom prišao vratima i pozvonio. Vrata su se polako otvorila i iza njih je glavu i telo pomolio pogureni sedi starac sa uredno podšišanim, takođe sedim brkovima. Kroz naočare je bacio pogled ka njemu i lažno mu se obradovao: „Milanee!“
„Čika Milivoje. Kako ste danas?“ Osmehnuo se Milan kroz masku, upirući uši da proveri čuje li nekog u hodniku zgrade. „Evo doneo sam Vam ovde svega. Baš kao što ste tražili.“ Bacio je pogled u rukama raširenu kesu, pa ga vratio ka starcu.
„I ono ulje koje sam ti rekao prošli put?“ upita starac.
„I ulje čika Milivoje. A imam i pozdrave za Vas.“
„Ma je li? A od koga?“ slabašnim i sumnjivim glasom upita Milivoje.
Milan u tom iz kese izvuče pištolj sa prigušivačem i uperi je starcu u glavu. „Pa od službe čika Milivoje“ i ispali u njega 2 hita. Jedan u glavu, drugi u levo plućno krilo. Milivoje se stropoštao na pod i više od njega nije bilo ni trzaja. Naizgled bolni starac sa reumom, a zapravo najperfidniji narkobos Srbije i regiona, bez čijeg klimanja glavom nije mogla da prođe ni jedna roba kroz region.
Milan, kako su ga ovde znali, uđe u stan i sakri pištolj u jakni. Stavi starčeve ruke na ručke od kese, pa je ostavi u kuhinji stana. Odvuče starca od vrata malo, pa ih zatvori. Ostavi ceduljicu na starčevom stomaku i ispušeni opušak Laki Strajka pored starca. Kada se uverio da je uradio sve kako mu je naređeno provirio je kroz špijunku. Nikog nije bilo. Lopovski lagano se iskrao iz stana i odlučnim mirnim koracima se spustio i tako napustio zgradu. Otljučao je vrata automobila i udaljio se od zgrade.
Večeras ga još čeka da prošeta Astora u jedanaest.