Da je sve normalno

Da je sve normalno... sada bih na terasi ubijala vreme dok čekam da mi se dete javi - da je seo u tramvaj do Železničke i tamo će čekati ekspres...
Da je sve normalno, završavala bih večeru i odgovorila mužu na poruku - šta treba da kupim?... pa izmišljala i prepirala se što ja to nisam već uzela... Bila bih umorna od škole, mirna na kraju dana, skoknula možda dole da bacim smeće... da je sve normalno...
16.10... požuriću! Baciću smeće, prodavnica je zatvorena... sutra, možda muž ode... Neću masku za to malo... srećem komšiju i odstupam da prodje.
... Muž je danas išao u lov i našao bočice alkohola... platnene maske, da mogu da iskuvam, pa kvasac! Funtu čitavu! Eej, kvasac! Koji mi se ranije kvario po frižideru i bacala sam. I srećni gledamo u taj kvasac, kao da je izvor života, a ne običnih gljivica... a i one su život, zar ne?
O nenormalnom neću ni reči. Želim da izbrišem to iz glave. To ne postoji i ne može biti, zatočenici zidova i robovi kuge moderne, zar? Gde nestade šetnja u aprilskoj noći, gde dečja graja, gde buka sa trotoara?... Gde nesta život iza prozora, grade moj? Sta nam se desilo?
Ponekad pomislim da više nikad nećemo ni živeti isto... skriveni iza prozora i maske. Laku noc, grade moj! Sutra će već izlistati onaj kesten dole... jasen i lipa počeli da bacaju senke... Žućko, lokalni pas, u čudu trčkara... osvojio je našu ulicu... konačno. I neprekidno je čuva, čekajući na nas.