Čekajući poziv

Ljudi u karantinu verovatno pokušavaju da se zanimaju razno raznim stvarima u iščekivanju da taj isti karantin prođe. Međutim, to su ljudi koji nisu sa svojih osamnaest godina odlučili da upišu medicinu i nekoliko godina nakon položili Hipokratovu zakletvu.
Nažalost dan lekara u karantinu je ispunjen iščekivanjem, proveravanjem da li je zvuk na mobilnom telefonu uključen i dovoljno glasan da može da te probudi iz najdubljeg sna i beskrajnim razmišljanjima...
Nisu svi lekari isti, lekar na anesteziji je nešto ipak malo drugačije. Ne, nemoj pomisliti da smo nekakvi narcisi, umišljeni bogovi. Nismo. Ni najmanje. Zapravo smo svesni granica našeg znanja i veština. Imamo najviše znanja od svih lekara i imamo mnogo veština, to je prosto činjenica i teret koji nosimo na plećima. Nekad imamo i sreće. U ovim danima želim da nas ta sreća posluži, da bude na našoj strani. Dok čekam da mi telefon zazvoni, u glavi vežbam scenario oblačenja zaštitne opreme. Rukavice, maska, pa još jedna maska. Onda treba proveriti masku. Zaštitne naočare, odelo, kaljače i još jedne rukavice. Vizualizujem proceduru, jer sam svesna da što više budem uvežbana biću zaštićena i moći ću da spasim možda baš tvoj život.
Potom me misli vode ka trenutku kada mi mobilni telefon zazvoniti. Ne znam da li će biti rano ujutru, kasno po podne ili u sred noći. Niko to može da zna. Zazvoniće kada bude bio trenutak za to i gde god da se nalazim, šta god da radim, ja se moram javiti na taj poziv i što pre doći do bolnice. Bilo da ujutru Sunce izlazi ili je predamnom romantičan zalazak Sunca... Sigurna sam da nakon što dobijem poziv neću obratiti pažnju na boju neba ili romantičnost Sunca ili Meseca predamnom.
U trenutku kada se javim, uzeću već spreman ranac s uniformama i krenuti. Imperativ je da svako od nas bude spreman svake sekunde svakog dana dok postoji opasnost od COVID-a 19. Naravno, neću znati šta me čeka. Jedan pacijent koga treba staviti na respirator ili njih deset. Neću znati njihova imena, jer dok trčiš da održiš osobu u životu ime je najmanje važno. Neću znati da li je on ili ona otac, majka, stric, ujak, nečije dete... Jedina misao u mom umu će biti da budem dostojna pozivu koji sam odabrala i činjenici da sam tom pacijentu potrebna. Misao da sam položila zakletvu, da imam određen set znanja i veština i da ih po svaku cenu moram primeniti.
Činjenica je da tuđi životi jesu u našim rukama, ali mi smo sve, samo ne bogovi. Zapravo smo obični smrtnici koji krvare, koji se zaljubljuju, čija srca bivaju slomljena, koji prave greške i uče na tim greškama. I da mi smo obični smrtnici koji u svojim veštim rukama drže živote drugih ljudi. I borimo se za svaki od njih. Borimo se kao što se gazela bori bežeći od lava. Isto tako mi izbegavamo smrt. Pokušavamo da je zavaramo, da je odložimo, da je prevarimo. I nekada uspemo u tome, nekada nažalost ne. Nekada je smrt toliko rešena i ne želi da se pomeri od postelje pacijenta. Čini mi se da se to oseti, nekakva hladnoća kraj mene. Srce polako usporava, zenice se šire i ta odvratna hladnoća koja struji između mene i pacijenta. I tada dajemo lekove, vičemo, nadamo se, hvatamo za nemoguće, pa čak i molimo. Dopustimo jedan sekund pogleda ka sivom nebu koje se iz intenzivne nege retko vidi i nadamo se da će neka viša sila uticati i da će nečija majka ili otac preživeti, ako naši lekovi ne mogu da pomognu.
Nekada uspemo da uplašimo i oteramo smrt, nekada ne.
Okruženi smo aparatima i spravama koje samo mi umemo da koristimo. I to nas čini magičnim, ali u našem poslu ima svega, a ponajmanje magije. Naš magični štit je satkan od hiljada i hiljada pročitanih stranica, od zapamćenih informacija i iskustva koje su nam preneli stariji od nas.
Iz dana u dan, minuta u minut jedina konstanta je čekanje telefonskog poziva. Poziv će uskoro uslediti i moja dužnost je da na njega odgovorim i učinim sve što je u mojoj moći da se držim zakletve koju sam položila. I možda spasim baš tvoj život.