Beskrajne plave čestice

To je prva stvar koju vidim. Možda ne prva, ali jedino jasno sećanje koje imam na sve. Ostatak je nestao u žurbi, mutan.
Nisam sigurna da su plave, ni da su čestice, ali deluju beskrajno. Kao da ih nailazi celo more, a one koje su se već razložile pretvaraju se u vodu i vraćaju nazad da udare u sledećem talasu. U usporenom snimku, to su delići stakla koji su se raspršili na sve strane. Možda sam ih izmislila. Adam se njih ne seća. Pitala sam ga posle i, kaže, on je to mnogo drugačije doživeo.
Mada, nešto me iznutra kopka. Sumnjam da je prosto odlučio da ne želi da priča o svemu tome sa mnom onako kako se desilo. Kako je on to video. Napravio je priču za svet, a interno zadržao priču za sebe. Ja sam svet. Ne znam je l’ sam oduvek bila ili sam tek tada krštena tako, ali za tu priču sam van njegove čulnosti.
Ja njemu pričam o česticama. Jednom mu se smučilo da čuje pa smo se svađali. Posle toga ih ne pominjem više, ali prisećam ih se stalno. Neograničene, sitne, azurne čestice koje lete na sve strane i prave geometrijske putanje po kolima. Idu ka unutra, ka vratima, ka radiju, ka sedištima, ka ramenima i glavama i telima.
To su naša tela. To su nekad bila naša tela.
Račvaju se i lete, a kad zaustavim snimak u glavi i zadržim ih, tako, u vazduhu, one se luciferski presijavaju na svetlu farova onog vozila što nam ide u susret. Neke od njih su toliko sitne da ne mogu da se vide lepo. Vidi se samo sjaj, toliko su se izlomile, a ja ih gledam, tako, u trenutku pre nego što iz nehata krenu da grebu i seku i ubacuju se pod kože svega na šta naiđu.
Stvarno nije namerno. Takva im je putanja.
Samo se nekad, kad nemam šta bolje da radim, pitam kako je to krenulo. Je l’ ona prva pukotina krenula da se stvara onda kada nas je udario sivi Volvo? Je l’ došla u onom najblažem delu tog najjačeg dodira, tek na početku, u prvom kucanju? Ili se, možda, od straha, od predosećaja da tako nešto sledi, od same ideje sudara, to staklo naše šoferšajbne povuklo i iznutra izdelilo, samo čekajući prvi udar da se raspadne uz svedoke. Da posle može da kaže –
Stvarno nije namerno. Takva im je putanja. Tako je moralo.
Bolničari su mi rekli da sam od panike verovatno jako rano izgubila svest. Da nisam osetila udarac. Nisam osetila kad se auto nagnuo, kad se prevrnuo, kad me je sila bacila u stranu.
Mislim, oni to ne mogu da znaju. Ali ne sećam se ničega. Ako i greše i ja jesam bila budna, nešto je kvrcnulo da sve to što pre gurnem u neki podrum i ostavim ga tamo. Sve osim čestica.
Adam nije tako prošao. Stoički, na suvozačevom mestu, dok je na radiju neko puštao ko zna kakvu bednu muziku (pesme se, i pored sveg truda, nikako ne mogu setiti. Mislim da sam bila zamišljena), Adama zaseca pojas za spasavanje i pravi mu nešto što će već sledećeg dana biti toliko velike modrice po njegovom stomaku da se lekari plaše unutrašnjeg krvarenja. Na kraju mu, kao usput, strada i leva noga.
Kažu, imali smo sreće. Po svemu sudeći mogli smo oboje na mestu da budemo mrtvi i da nam to bude kraj. Ali vozač tog Volva je brzo zvao hitnu, a nekako smo tako završili da nije bilo ozbiljnijih povreda od te Adamove noge zbog koje će narednih godinu dana morati da miruje dok polako uči da je opet koristi.
Ja sam se probudila kad su me izvukli iz auta. Jedva sam oči otvorila, a već sam vrištala ADAME svim što je čučalo u mom grlu. Kreštala sam, čini mi se i pokušala da puzim nazad, da ga držim, da vidim je l’ dobro. Ali neki medicinski radnik me je smirivao i uskoro odvukao odatle, stavio na ležaljku, pa u kola i krenuo da osmatra štetu.
Imala sam blaga ugnječenja i posekotine od rapsršenog stakla po licu. Pomislio bi čovek da sam samo negde pala, po šljunku ili tako, i da mi ništa van toga nije bilo. Njega su prebacili u druga kola i onog što ide dalje se već slabije sećam. Bolničke sobe, vizite, loša hrana, dobri lekovi. Mene su pustili posle dva dana, on je ležao 7 puta toliko. Obilazila sam ga i već od prve posete je krenuo da se šali.
Ali uplašilo ga je sve to. Plašio se i dalje, za nogu. Voleo je da trči i da igra fudbal, a, iako to nije odmah rekao, ja sam znala da je bio prestravljen da to neće moći još dugo, dugo.
Kad su i njega pustili, otišli smo kući. To je do tada bio samo moj stan, ali je u međuvremenu predodređen da postane naš. Tako smo se, konačno, posle dugo planiranja uselili.
Je l tada napuklo? Je l se tim udarom zapravo stvorio naš prvi procep? Prva rupa koja je probila staklo, kroz koju si mogao da zaviriš na drugu stranu? Ne zbog sudara, ne zapravo zbog toga. Ali tada. Metaforički. Jer je promenilo sve. A i zato što zvuči poetičnije, sudbinski. Je l tako bilo?
Beskrajne plave čestice. I dok trepneš - prognani, polomljeni, osuđeni na propast.