Beograd na psihoterapiji

Uopšte mi ne treba pomoć, hvala lepo, došao sam samo da vidim kako je to. Otkako je počelo vanredno stanje, shvatio sam da je krajnje vreme da dođem kod vas na seansu, ipak živimo u istoj zgradi. Znam da ste pomogli mom susedu.
-U redu. Seansa traje sat vremena. Ukoliko ste sprečeni da dođete na naredni termin, molim Vas da mi to javite barem dan ranije.
Klimam.
Ona prekršta noge.
-Možete li mi reći nešto o sebi?
Znao sam da ću morati da se predstavim. Mnogo sam razmišljao o tome šta da kažem. Pribojavao sam se da će stvari koje upotrebim za identifikaciju biti zapisane. Oblikovane. Povezane u sazvežđe zaključaka. Zbog tog I još ponekog straha, seo sam na stolicu najbližu vratima. Razgledajući oko sebe, prvo sam ugledao papirne maramice. Stajale su na stolu. Nisam planirao da plačem, šta više. Očekivao sam da budem radoznao. Da krenem bez da znam gde će me reči I misli odvesti. I da budem iskren.
-Ako vam je teško da se predstavite, možete li da zamislite kako bi vas Vaš najbolji prijatelj opisao?
Ovo je još teže, pomislih. Ko je uopšte moj najbolji prijatelj?
Odlučih u trenutku da to bude Novi Sad. I počeh.
Definiše me vozač autobusa koga svi zovu majstore. Beli stolnjak (znate li da postoji preko 17 nijansi bele?) sa malom rupom koju je ostavio žar cigare. Šopska salata. Konobar koga zoves Mića. Golubovi koji kljucaju natrule listove salate oko tezgi. Četiri ulice po imenu “Beogradska”, svaka u različitom delu grada. Tramvaji koji ne dolaze na vreme. Pobednici koji uzmu odmor, ali se na kraju ipak vrate na svoje mesto. Beskućnici koji nikad ne uzmu za sebe baš svu hranu ostavljenu pored kontejnera. Definišu me vlasnici pasa koji kupe izmet I svima govore o tome, ali i oni koji to nikad neće uraditi. Definišu me fakulteti I platoi I mlad svet, pivo, zgrade koje se nikad ne izgrade na vreme. Znam da posedujem šarm, ali u poslednje vreme strahujem da bledi. Verujem da umem da porodim priču. Iako sam muškarac.
Smeši se.
-Neobično govorite, kaže mi.
Da nismo u ordinaciji I da nema maramica na stolu, pomislio bih da flertuje sa mnom. Ima pramičak kose zalepljen za vrat, tik iza uveta.
-Nastavite.
(uši joj nisu probušene)
Volim da zviždim. Postoje dani kada sam sav u crvenim tramvajima. Majka mi kaže da sam tada povučen kao kupola crkve Svetog Marka. Plašim se kružnog toka na Slaviji. Ne, užasava me taj kružni tok. Želja mi je da prošetam Senjakom obuven u dve starke različitih dezena.
Ne volim da spavam. Ne volim da ležim. Sasvim sigurno ne ležim na dve reke, niti sam ikada ležao. Ispod mene protiče mnogo podzemnih reka. Pripadam njima. Priznajem da umem da se glasno ljutim. Kada predugo čuvam bes u sebi, na kraju izađe tako što legnem na sirenu pri ulasku u tunel na Terazijama. Ceo odjekujem.
-Pretpostavljam da to ume da iznenadi ljude u vašem okruženju. Da li ste druželjubivi?
Kako kad.
-Možete li mi pojasniti?
Imam puno veza. Dobro sam lociran. Za neke sam vezan jer su mi blizu. Za neke jer su veliki I važni. Neke od tih veza iskreno cenim, na nekima je vreme da se zameni asfalt.
Sluša me. Obrve (blago neočupane na sredini) joj se pomeraju. Deluje zabrinuto.
Pitam da li sam rekao nešto pogrešno.
-Ne, nipošto. Samo razmišljam o onome što govorite. Koje dve emocije najčešće osećate?
Niko mi nije rekao da će pitanja biti ovako teška. (I zar ne treba ona da govori češće?)
A ti, pitam je.
-Radoznalost. Vi ste na redu.
Ljubav I strah.
-Čega se plašite?
Plašim se svojih dugova. Plašim se ideje metroa. Plašim se da ću se ugušiti u prljavštini ako ne povedem računa o higijeni. Plašim se da je u februaru ovde za mene pretoplo.
-Da li ste nekad razmišljali da se odselite?
Smejem se.
Ona se ne smeje.
Ne, odmahujem glavom, pa znaš li ti šta bih onda morao da ponesem sa sobom?
-Da li je to retoričko pitanje?
Da. Ne. Ne znam. Morao bih da povedem taksiste koji stoje pored kola, razgovaraju I pljuckaju semenke. Šake tvoje majke dok pokušava da rastvori plastičnu kesu u marketu. C supu na akciji. Gajbe jabuka. Pipke trole broj 19. Narodni muzej. Fontanu koja svetli. Biblioteke. Prodaju čarapa (na haubi kola). DVD kopije filmova. Bakalnice. Fejk Najk patike. Svetleću reklamu menjačnice, apoteke I kladionice.
-Više nema plastičnih kesa. Sada se nose cegeri.
(nervira me)
-Nastavite, kaže mi.
Miris šaka kada se dugo držiš za šipku u tramvaju. Kod mene se retko sedi u prevozu. Ulice koje se iznenada završavaju kućom ugnježdenom između dve zgrade. Morao bih da ponesem lepljiv krug ispod flaše visnjaka koji stoji u kredencu Marijine bake. I sve one ljude koji imaju slike na zidovima starije od njih samih. Da nežno spakujem u karton ramove neretko lepše od samih slika. Čizme čijim si đonom ugazio u govno koje se puši na asfaltu. Ženu koja ode do ćoška po Politikin zabavnik, onu kojoj ulični mangupi za nijansu pregrubo strgnu lančić I preseku karotidu.
-Vdim da je jedna od stvari na kojoj možemo da radimo Vaša ambivalentnost. Idete iz krajnosti u krajnost, strogi ste prema sebi. Šta Vas čini posebno ranjivim?
Moja brzina. I isključivost – sam sebe uvek vidim kao crno-belu footgrafiju. Ponekad mi se čini da pamtim sve. Slepo se vezujem za svoje uspomene na Gundulićevom vencu. Čine me ranjivim penzioneri koji kupuju lončić za jedno jaje. I slepi ljudi koji stoje na raskrnici Bulevara I Batutove I pored kojih prolazi reka ljudi, ne primećujući da im treba ruka da pređu ulicu. Čini me ranjivim kada osetim koliko mi Crna Gora nedostaje.
Razmišljam kako me pažljivo sluša.
-Skoro je tri sata. Imam još jedno pitanje pred kraj. Šta očekujete od psihoterapije?
Da se uplašim. Da se zabavim. Da upoznam svoje ulice, trgove, budžake I pijace. Svoju galamu, grafite I nered. Da ih žmirkajući ucrtam u atlas unutrašnjeg sveta (grafitnom olovkom, 2HB). Da dozvolim da mi to znanje postane pasoš za sva buduća putovanja. Ta putovanja ne čekaju okončanje vanrednog stanja. Ne čekaju otvaranje granica. Čekaju da naslutim svoje unutrašnje granice, da se usudim da ih dodirnem, upoznam. Da ih negujem. Da pišem o njima. I da imam hrabrosti da ih konačno pregazim.