Avetinjski

Nekada pune, gradske ulice sad dočekuju veče prazne. Avetinjski prazne.

Ljudi su zatvoreni u svojim stanovima. Upućeni su jedni na druge. I svakome nedostaje makar malčice onog svog prostora. Postaju sve češće nezadovoljni, nesrećni, ljuti, tužni, nervozni.

Izviri poneko lice, ali samo do prozora, terase, ulaza u zgradu. Da se vidi dobro, na svakom bi licu bilo vidljivo jedno te isto pitanje: dokle?

U određeno vreme, prođe poneko sa svojim psom. Oboje su jedva čekali to parče večeri, odrezano samo za njih, kao sočno parče mesa ili nečeg slatkog.

Ujutru, ulice prihvataju ljude u svoje naručje. Pažljivo, jednog po jednog. Svako od njih nosi masku. Neko masku sreće, neko masku bezbrižnosti, neko masku hrabrosti... Veliki broj nosi i medicinsku masku, preko svoje maske ili lica. Bledi su iznutra, kao aveti.

Grad je noću avetinjski prazan. Danju je avetinjski pun.