Apendix

АPENDIX

Белоцркванска железничка станица. Ред вожње написан мастиљавом оловком у два реда, по две ставке: два доласка и два одласка путничког воза.

- ... И, кажи мами да не брине, а Радисаву кажи да ми о свему јавља, и нека Миливоју пошаље мало новаца. Поздрави Невенку и Живку, и све остале. Поручи Живкином мужу да води рачуна, нека се мало смири, јер кад ја банем... биће свашта. Невенкиног мужа немој да поздравиш...

Jош би Дејан давао упутства Милици, коју је са дванаестогодишњим сином испраћао у госте код својих, преко, у Прњавор, да парњача не цикну. Уз шлајфовање точкова, воз у 8 и фртаљ оде са првог колосека узбрдо, на запад, ка Црвеној Цркви, и даље. Локомотива је муку мучила док није извукла два путничка вагона са по неколико путника, и један теретни - празан. Испред Страже воз пажљиво пређе карашки мост и одлучно се упути на север, ка Вршцу, застајкујући после сваких седамдесет - осамдесет бандера повезаних густим жицама, начичканих јатима врабаца. Милица распреми цегер на дрвену клупу, извади похован карабатак и комад хлеба и даде сину, а сама узме тртицу и поче полако да једе.

Исто поподне, у вршачкој станици од жуте фасадне цигле, два путника заузеше места у празном купеу међународног воза за Темишвар. Воз је у Ватину чекао док ревносни гранични полицајци и цариници нису детаљно прегледали све путнике, одузимајући понеком ствари забрањене за преношење. Брзином људског хода воз дође до међе, а граничари поскакаше са папучица вагона. Пред зору, педесет километара северно од Беле Цркве, воз уђе у Румунију. Опет граничари и цариници, само у другачијим униформама. Кроз Румунију, около - наоколо, коњским колима, нешто камионом, па опет возом, два уморна путника стигоше предвече у Оравицу, где до јутра, у пијаној станичној биртији, сачекаше једини аутобус за Соколовац. Одатле пешке, касно ноћу, уз пратњу баба-Љете, коначно стигоше у заспали Прњавор, удаљен мање од сата људског хода, јужно од Беле Цркве, преко Нере.

- Ехеееј, Лалооо! - дозивао је Радисав најстаријег брата преко Нере и државне границе, видећи га када је укинутом, затрављеном пругом дошао до млина, прешао шлајз и попео се на брдашце, да боље чује и види.

- Ехеееј, Дисеее! Јел' су стиглиии?

- Јееесууу. Ноћааас. Чуо је цео Прњавор, и сви дошли да их виде - први пут после дванаест година.