152 kilometra

Biće ovo malo drugačije proleće.Proleće okrenuto sebi. Razvijanju dobrih navika. Otkrivanju nekih skrivenih želja. Kako spremiti najbolju testeninu. Kako presložiti ormar i sortirati stvari. Bilo bi lepo presložiti i neke stvari u glavi.
Napraviti prioritete. Postati društveno odgovoran. Proluftirati misli. Nekako miriše na proleće.
Na izgužvane čaršave u osunčana jutra.
Na jutarnju kafu koju treba da popiješ sam sa sobom. Na porodične palačinke u nedeljna jutra. Ili nedeljno veče, ipak neki kao ja ne mogu da odole slatkišima uveče.
Sećam se kako sam jednog proleća sedela u jednoj zgradi i nosila sam mu sveže voće i slike sa svadbe na kojoj sam nedavno bila. Rekao je da sam mogla malo zatvoreniju haljinu da obučem i da ličim na mamu. Neke stvari se nikada neće promeniti.
Miriše na proleće. Na umorne oči od rada za računarom. Na zagrljaje koji se žudno iščekuju.
Pamtim i jedan april u Beogradu. Izgubljene minđuše. Poljupce sa ukusom piva.
Jedan stan. Pamtim da sam se tada mnogo smejala. I dosta nazdravljala onome ko mi je čuvao leđa u odrazu u ogledalu. I još uvek ne znam što mi najlepše stvari i najbolji ljudi počinju i dešavaju se u proleće.
Pamtim besciljne vožnje ulicama i rok tonove koji su nas pratili. Piknike u šumi. Jednu klupu. Jednu knjigu. Par fotografija. Gitaru.
Miriše, baš miriše na proleće.
Miriše na 152 kilometra i jedno ,,Čuvaj se" od svake osobe koju sam izgubila onog dana kada sam otišla. Onog dana pre evo već 3 godine.
Miriše na one sa kojima kontakt nisam održala i na one sa kojima jesam. A po kom principu sam odabrala sa kim ću kontakt održati, još uvek ne znam. Valjda po principu ko mi je najviše zafalio u prvih par meseci. Ili po principu da sad već imam previše ljudi, ja ne mogu uz previše ljudi, ne uklapam se baš u svaki ljudski kalup.
Ovo proleće miriše na pandemiju, više ne znam u šta da verujem. Čekali smo na zagrljaje, na to da možemo slobodno napolje. Da li nekakav virus uopšte postoji? Dok sam se brinula za osobe koje nisu pored mene i koje su toliko udaljene od mene vanredno stanje su prekinuli. Samo tako, bez objašnjenja, bez razmišljanja da li će možda biti posledica. Prekinuli su kao da na brzinu završavaju neko poglavlje knjige jer im je inspiracije ponestalo. Ili, možda završavaju neki njihov film, nekakav film na globalnom nivou. Ne mogu da se ne zapitam da li je smešno ili tužno. Ne znam, nekima je smešno, nekima tužno. Ja sam još uvek neodlučna. Da li je sve zapravo gotovo?
I sad već vidim najboljeg druga kako stoji na terasi, drži cigaru i posmatra noć i Beograd, čujem ga kako mi govori na telefon o pandemiji i o nekim najobičnijim stvarima, ali jedino što sam čula jeste ono sve pre toga, da grad nije isti. Ubeđivao me je da nema onog duha više. I tu su mi se misli zadržale. Nemoguće. Možda samo nije isti on. Zaustavila sam ga na pola razgovora.
-Kako to misliš grad nije isti?
-,,Opet ti o tome, naš grad više ne postoji, ne znam, jebiga."- Dobijam odsečan odgovor kao i uvek kada ne zna ni sam šta je želeo reći.
Ali šta je, tu je, ovo mora biti drugačije proleće. Nekako bolje. Bolji uvod u leto za još bolje leto.