Žene bez granica
Dok svet potresaju različite vrste revolucija, nemira i protesta na svakom koraku, žene u Iranu vode višemesečnu borbu, kako bi osvetile smrt jedne od njih, jer, kako izbori navode, u Iranu je kažnjivo osetiti vetar u kosi. Ipak, danas je osvanula vest da se moralna policija ove zemlje ukida, te se osvrćemo na još mnogo malih pobeda u istoriji i književnosti, koje uopšte nisu bile male.
Od onih koje su prva dela izdavala pod muškim pseudonima, preko onih koje su dugo bile zabranjivane, do onih koje su, nažalost, poklekle pred pritiskom i prerano sebi oduzele život, ovaj tekst posvećujemo jakim ženskim glasovima, čija dela će još dugo biti stub književnosti onih koji su bili primorani da napuste mesto rođenja, onih koji se nisu nosili sa granicama koje su im nametnute. Za njih, granice su samo nacrtane linije u atlasu.
1. Izabela Aljende je čileansko-američka književnica, novinarka i predavačica kreativnog pisanja i latinoameričke književnosti. Tokom svoje spisateljske karijere duge više od tri decenije objavila je 23 knjige. Njena dela su prevedena na 35 jezika i smatra se „najčitanijim živim piscem na španskom jeziku. Njena književnost pripada žanru magičnog realizma, a u svojim delima obrađuje teme vezane za život žena, ljubav i sećanje, stvarnu i izmišljenu istoriju Latinske Amerike. Nakon burnog detinjstva i nekoliko selidbi, preko Perua, Bolivije i Libana, Izabela se vraća u Čile da završi studije, a danas živi i radi u Kaliforniji. Njeno najpoznatije delo, "Tanušna morska latica", objavljeno je u znak sećanja na osamdesetu godišnjicu iskrcavanja izbeglica iz Španskog građanskog rata u Čile. Pablo Neruda, čuveni čileanski pesnik, koji je u knjizi jedan od glavnih likova, organizovao je njihovo iseljenje opremivši legendarni brod Vinipeg potrebnom opremom i smeštajem za preko dve hiljade španskih izbeglica, koje će uticati na kasniji razvoj Čilea, obogaćujući njegov kulturni i društveni život.
2. Lejla Slimani je francusko-marokanska književnica, novinarka i zagovornica ženskih i ljudskih prava, koja trenutno živi i radi u Parizu. Domaćoj publici poznata kao autorka dela "U zemlji drugih" i "U vrtu ljudoždera", u izdanu IK Booka. Lejla se u knjizi Zemlja drugih, prvoj knjizi iz planirane trilogije, oslanja na inspirativnu priču svoje porodice. Deset godina koje roman pokriva su godine sve većih tenzija koje će dovesti do nezavisnosti Maroka 1956. godine. Svi likovi žive u „zemlji drugih“: doseljenici, starosedeoci, seljaci, izbeglice, i pogotovo žene, primorane da žive u svetu muškaraca. Ovim romanom autorka snažno aplaudira njihovoj emancipaciji.
3. Ljudmila Ulicka velika je ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala svoj zabranjeni roman. "O telu duše" zbirka je priča u kojima su glavni likovi žene. Junakinje Ljudmile Ulicke u prosvetljujućim iskustvima svog života svedoče o trenucima kada se život menja ili kada, suočene s prolaznošću, sabiraju i oživljavaju sve ono što im je doneo život.Slavna po romanima koje je napisala, Ljudmila Ulicka se još jednom potvrđuje kao možda najveći majstor savremene svetske pripovetke
4. Nadija Hašimi je književnica, pedijatar i bivša demokratska kandidatkinja u Kongresu za Predstavnički dom SAD-a. Nadija je autorka tri međunarodna bestselera, a roditelji, rodom iz Avganistana, napuštaju ga zbog sovjetske invazije i predstavljaju najveću inspiraciju za pisanje njenih dela. Njena majka, unuka poznatog avganistanskog pesnika, otputovala je u Evropu da bi stekla zvanje magistra građevinarstva, a njen otac je došao u Sjedinjene Države, gde je vredno radio da ispuni svoj američki san i izgradi novi, svetliji život za svoju porodicu. Nadija danas živi i radi u Njujorku i Nju Džerziju. Knjiga "kad je mesec nisko" posvećena je Onima koji potiču iz mirnih evropskih zemalja i nemoguće im je da do kraja shvate šta znači biti u situaciji da napustiš svoju kuću, svoju zemlju, grobove svojih predaka, da bi svojoj deci obezbedio život bez straha za goli život. Iako mnogi imaju empatiju za njih, za razliku od onih koji se prihvatanju izbeglica glasno protive, niko nije u stanju da razume bol koji oni sa sobom nose. Svi oni sanjaju o povratku na mesto odakle su potekli, pa makar i posle smrti, da svoja tela daruju svojoj zemlji, postajući ponovo deo nje.
5. Agota Krištof je bila mađarska književnica koja je živela u Švajcarskoj i pisala na francuskom. U svojoj 21. godini bila je primorana da napusti svoju zemlju, usled sovjetske invazije. Posle 5 godina samoće i izgnanstva, napustila je posao u fabrici i napustila muža. Počela je da studira francuski jezik i počela je da piše romane na tom jeziku. Najnovija objavljena knjiga na sprskom jeziku je "Nepismena", a sačinjena je od jedanaest kratkih poglavlja koja evociraju događaje iz različitih perioda autorkinog života, od srećnog ranog detinjstva u mađarskom selu, preko adolescencije obeležene siromaštvom, usamljenošću i staljinističkim kultom ličnosti, do ilegalnog napuštanja Mađarske i izgnanstva u Švajcarsku, što ju je lišilo ne samo domovine, nego i jezika.
"Granice nisu ništa drugo do linije u atlasu, ali su stvarne onda kad idu od srca ka srcu"*
*Pismo bratu, Marčelo, 2003.
