ZAVOĐENJE REČIMA: Videti šta te ubija, Sava Bunčić

Biti svestan ili nesvestan da smrt evo upravo dolazi, drugim rečima umreti iščekivajući njenu izvesnost ili naprasno (znači, nesvesno), je vrlo ozbiljno pitanje za pravnike uključene u sudske sporove, i one u osiguravajućim kompanijama, u slučajevima pogibija tokom nesreća. Kada se odlučuje o novčanoj kompenzaciji koju će primiti rodbina poginulog, koja je obično u proporciji sa – između ostalog – veličinom patnje koju je osećao taj stradalnik neposredno pre smrti (na primer, pri padu putničkog aviona). Smatra se da što je on duže znao da će umreti, to je više patio. Pri tome, za pravnike, svaki minut ili čak i sekund tog saznanja ima novčanu vrednost. Taj pravnički pristup i sudska praksa su me uvek golicali, na „filozofskom“, radije nego novčanom nivou. Ako bi stradalnik neizbežno morao da pogine, da li bi on sam više želeo da se to desi munjevito (pre nego i shvati šta se događa) ili bi izabrao da tačno vidi i zna šta dolazi? Hajde, da ne okolišim – ne pitam se to toliko za drugog nesrećnika, već ako bi se to dešavalo meni!

Naravno, odmah mi sine da, uvek s interesom posmatrajući ljude oko sebe kao radoznala osoba i čovek od pera, možda i znam odgovor – izgleda mi da bi većina ljudi preferirala da ne vidi kakva to pogibija neumitno dolazi. Na nesreću, to mi uopšte ne pomaže da zaključim šta bih ja sam preferirao – uvek treba debelo da se preznojim da bih našao išta u čemu većina i ja reagujemo identično! Znači, kao i uvek, jedino preostaje da sam prekopavam po toj zamršenoj nepoznanici – sebi. Odmah sam se latio svog omiljenog i najčešće korišćenog, a možda meni čak i najkorisnijeg, alata – mašti. U kojoj mogu da izmešam i dobro promešam osnovne sastojke „analize“ za tu svrhu, strahove koje realno osećam i hipotetičke situacije u kojima bih ih doživljavao, pa da vidim šta bi ispalo iz te vrijuće mase.

Ako bih, nekim čudom, hodao sam kroz nedođiju Afrike i iz nekog sumanutog razloga morao da skončam od neke divlje životinje (usput, koje uopšte nisu zle, već samo rade što im je priroda odredila da bi preživele), da li bi se više plašio lava koji me spazio sa pola kilometra u otvorenoj savani i sada mi prilazi kao ručku ili crne mambe koju uopšte ne bih ni video sklupčanu ispod žbunića? Možda je blesavo, ali čini mi se da bih – ma, nesumnjivo! – izabrao lava. Iako bi to značilo gledati smrt u oči sve one duge trenutke dok mi ta prelepi ljubitelj mesa prilazi i pre nego onim perfektnim zubima ugasi fenjer u mojoj glavi. Nije što je mamba manje fizički dopadljiva, nije mi baš lepuškasta (iako se o ukusima ne diskutuje), već imam problem s njom jer mi je bila nevidljiva! S njom – jednostavno ne bi video odakle i kako moj kraj dolazi... A to, izgleda, ne bih voleo.

Prisetih se i mog plivanja u okeanu (ili bilo kom moru)... Dobar sam plivač, plivam u bazenu skoro svakog svitanja, i sve dok plivam u moru takve dubine da mogu da vidim dno iako možda i mnogo metara ispod mene – osećam se lagodno kao, pa, riba u vodi... Ali, kada plivam iznad tako velikih dubina da ispod sebe vidim samo tamu, mrak...nelagodnost u stomaku počne da raste. Nelogično, jer šanse da potonem i udavim se su potpuno iste u vodi dubokoj pet metara i onoj dubokoj stotinu. Jedino šta se razlikuje je – nemogućnost da vidim šta je ispod mene u tom drugom slučaju. Kako čudno – strah od pogibije mi je manji ako mogu opasnost dobro da osmotrim? U vodama Pacifika, na čijim obalama provodim mnogo vremena, ima mnogo vrsta ajkula, koje većinom love na različite načine. Velika bela ajkula uvek napada vertikalno odozdo, tako da je obično i ne vidite pre nego vas ščepa taj torpedo koji dolazi direktno ispod vaših plutajućih stopala. Neke druge vrste ajkula napadaju s površine, prvo kruže oko vas osmatrajući, pa možete da vidite njihovo leđno peraje. Ni od jedne ne bih mogao da se odbranim, ako je odlučila da oproba moju slaninu (tkivo koje najviše vole, jer je najkaloričnije), ali ako moram da biram – više bih voleo susret s tim drugim, a ne velikom belom... Jedino, jer bi mogao da vidim šta me ubija.

Prođe mi kroz glavu i ona strahotna scena, koju je neko uspeo da snimi u Tajlandu tokom cunamija izazvanim katastrofalnim zemljotresom u Indoneziji, pre nekoliko godina. Neki ljudi su bili na osunčanoj peščanoj plaži, kada su primetili da im se velikom brzinom sa pučine približava ogormni talas, vodeni zid. Bilo je jasno kao dan da ne mogu od njega pobeći, ali ipak su svi nesrećnici zagrebali prema obali, samo da bi par sekundi kasnije bili pokupljeni i smrvljeni tim monstrouznim kovitlacem vode. Ali jedan čovek je nepomično ostao da stoji, uspravan, gledajući u taj zid koji tutnji prema njemu. Nije napravio ni najmanji pokret bežanja ni kada je talas visine kuće od nekoliko spratova stigao na korak ispred njega i potom ga progutao. Neki ljudi, s kojima sam gledao taj video, su užasnuto zavikali – ama, beži, ludače, kao si glup! Drugi su jecali – on je paralizovan od straha! Iako su svi znali da bi bežanje bilo beskorisno. Ispravno ili pogrešno, ja sam ga shvatao (ili tumačio) drugačije. Za mene, on je odlučio da više „voli“ da vidi šta ga ubija. I, osećao sam sa njim neku duboku povezanost...

Oklevajući, ali evo, ipak, da popustim i porivu da (možda cinično) pomenem i opasnosti koje nam ponekad dolaze od strane nekih ljudi iz okoline (poslovnog, poznaničkog okruženja...) u vidu prevara, manipulacija, saplitanja, „zabadanja noža u leđa“, i slično... I u slučaju tih pretnji simboličkom (profesionalnom ili društvenom) smrću, više volim da vidim šta me ubija. Više volim otvorene neprijatelje nego lažne prijatelje.

Na slici: Rotorua, vulkansko područje na Novom Zelandu