ZAVOĐENJE REČIMA: Susret koga nema, Sava Bunčić
Pomišljamo kako nam memorija nepovratno slabi, ponekad i u najboljim godinama, često ako smo sredovečni, a neizbežno u poodmaklom dobu. Iznenada ne možemo da se setimo, bar tokom nekoliko trenutaka, imena osobe koju znamo ne od juče i s kojom upravo razgovaramo, a otvorili smo usta da je oslovimo imenom. Zaustili smo da iznesemo svoje mišljenje o nekoj temi koja je odnekud sletela na niski stočić prepun čaša i tanjirića s grickalicama oko koga sedimo zavaljeni s nekoliko drugih zažarenih znalaca, znamo da znamo par egzaktnih podataka koje smo davno naučili i koji podržavaju to što ćemo reći, ali odjedanput oni izbledeše u našoj glavi i potonuše u beznadežni zaborav. Na onom davnom mestu, lepršali smo s nekom osobom u ljubavničkom zanosu cela tri dana, kada smo imali dvadeset i neku, pre nego smo uplovili u brak s nekim drugim, a sada kada nam to pade na pamet - ne možemo da se setimo zašto smo se razišli. Bili smo u ovom gradu pre desetak godina i prelazili ga pešice uzduž i popreko tokom desetak dana, a danas kad smo ponovo tu banuli ne možemo da se setimo kojim putem da stignemo od hotela do onog poznatog muzeja.
Besni zbog svih tih primera da nas um izdaje, počnemo da besciljno i bez ikakvog reda preturamo raznorazna sećanja po glavi. Odjedanput se zabezeknemo koliko mnogo beznačajnih stvari se tako dobro sećamo! Zašto njih, a ne onih? Pa, mora da je to tako i sa drugim ljudima, prisetimo se, ne bi li se utešili. A ako ista stvar, kako god bila mala, ostane u sećanju dvoje ljudi, pa još ako bi se mogla tamo videti sa strane, da li bi izgledala isto u oba uma? Kao što je ova...
ON (u svom umu): Kako joj se lepo sijaju ta obla kolena, kako ih miluje ovaj zrak sunca kroz prozor. Kako se lepo, jedva primetno pomeraju od ovog ljuljuškanja. Kada bi se voz još malo više truckao, možda bi joj suknja, tako tanka, još malo skliznula nagore... Baš sreća da je leto...
ONA (u svom umu): U šta ovaj gleda, tamo dole? Ah, da, ona modrica na mojoj cevanici... Ružno izgleda. Koliko sam samo puta zapela o onaj prokleti ćošak rama od kreveta. Možda će misliti da me neko šutnuo, ko zna. Pa i da jeste, ne bi trebalo da ovoliko bulji. E, pa nećeš...
ON: Aha, prekršta noge... Dobro je to... Evo sad joj je suknja skliznula nagore još malo. Mora da ima lep oblik butina, iako se nazire samo početak. A ima i lepe članke. Fine.
ONA: Možda nije trebalo da to uradim. Sada sam isturila stopalo prema njemu, a ove sandale su se prilično ofucale... Izgubile oblik, a i ivice su im malo iskrzane. Pa da, eno ga, sad zuri još gore nego pre. Misliće da sam sva...ista takva. Zapuštena. Uostalom, ko mu daje pravo da me ocenjuje?
ON: Da, jeste... Sva izgleda lepo građena, nije ravna i koščata kao one proklete manekenke. Nekako skladno, iako ne mogu da je dobro vidim celu, dok ne ustane. A i lice joj je tako nekako...prirodno. Prava žena. Što li se samo mršti? Ne može biti zbog mene, pa nije me ni primetila. Šta je muči, o čemu misli? Ko je ona? Voleo bih da znam.
ONA: Dobro je, čini mi se da je skrenuo pogled, koliko mogu da vidim krajičkom oka. Da, ne gleda više dole, sada zuri kroz prozor. Ako pogledam u njegovog suseda, možda ću moći da i njega usput malo osmotrim. Hm, deluje nekako...napeto. Ne znam zašto. Ko zna šta ga mori. Ili je to samo utisak, možda je samo ozbiljan...muževan. Nije lep, ali mu je lice pravilno, sveže ošišan, glatko obrijan, u košulji a ne majici i po ovoj vrućini. Nekako...odaje dubinu.
ON: I profil joj je lep, ovde u odrazu na staklu prozora. Ne mogu da vidim da li nosi burmu, prilonila je glavu baš na tu ruku, pa je kosa prekriva. Ako nije, mogao bih pokušati da zapodenem razgovor. Baš me zanima. Nekako me privlači. Smešno, u mojim godinama, i ne znajući ništa o njoj. Ali, retko srećeš nekoga ko ti se tako jasno, odmah, sviđa. Ali ako je udata... Imao sam to iskustvo sa tuđom ženom, davno. Jednom – ali nikad više! Hvala lepo! Uostalom, verovatno i jeste udata, jer me ne primećuje. Nekako se vidi, nije tip koji bi se muvao s više muškaraca istovremeno... Može li se pročitati u ženinim očima da li je udata? Možda bih i mogao, kada bih joj uhvatio pogled.
ONA: Uh, primetio je da ga gledam! Sada bulji u mene, sigurno se pitajući – šta joj je. Neka uspaljenica, misli, lovi muškarce po vozovima. Železničkim stanicama... Fuj! Vidi se da me sada proučava kao neku...jadnicu. Očajnicu. On sigurno nije takve žene sretao, takvi...normalni...muškarci sreću i osvajaju žene u svojim društvenim krugovima, poznanice svojih prijatelja, po hobi klubovima, šta ja znam... Sad mu je ovo...sociološki novitet. Gospode, ko me natera da ga pogledam!
ON: Da, sada kada je spustila glavu i protrljala čelo rukom – nema burmu. Treba mi samo neki nagoveštaj da me primetila. Izgovor da je oslovim. Ne mogu da počnem konverzaciju bez povoda. Nije ona klinka. Zna da žena daje diskretan znak, ili znake, a muškarac odgovara inicijativom... Ako ne daje znake, ja treba da se povučem. Nisam ja očajnik koji prepada sve žene bez razlike, redom, pa kod koje upali. Valjda ne misli to o meni. Pogledaj me, tajanstvena damo, daj mi razlog... Hajde, neka nam se oči susretnu samo na sekund. Ja ću se nasmešiti, a ako mi ti uzvratiš...
ONA: Nema sumnje, gleda me da me zapamti, da bi pričao prijateljima kakve žene postoje okolo, i kako je jedva izvukao živu glavu iz ove situacije gde se s takvom vrstom žene, kakva misli da sam ja, prvi put susreo. Ili čeka da ga pogledam da bi me upitao, užas, zgađeno – šta želite? Šta je vaš problem?
ON: Bilo bi tako lepo da se uzajamno osetimo, sada i ovde, i poželimo. Nema sutra, drugde... Mogu da nas vidim, u budućnosti, šetamo i pričamo, beskrajno. Ili sedimo. I moja ruka je na njenom glatkom kolenu. Ja joj govorim sve o sebi, i ona isto meni. Provodimo večeri u tišini. Grlim i mazim to telo do jutra. Doručkujemo zajedno. Ali - zašto neće ni da me pogleda, ni za sekund? Da, piše mi na čelu da sam se razveo pre šest meseci. Ne mogu da uklonim taj užas, poraz, sramotu, sa svog lica. Kome treba osoba sa problemima, svi imaju dovoljno svojih!
ONA: Neću ti pružiti to zadovoljstvo – izdignutosti, izbirljivosti, potcenjivanja, stavljanja mene na mesto gde po tebi pripadam... Neka sam tebi šta god da sam, ali ja držim do sebe. Ti ne moraš. Za ime sveta, ti i ne postojiš, za mene!
ON: Već toliko dugo obraćam pažnju. Da se pojavi i najmanji znak, primetio bih ga. Nema ga. Znači, nisam dovoljno dobar. Za nju. Pa, dobro, ali nisam ni jeftin. Držim do sebe. Bar koliko mislim da treba. Ili koliko mogu. U svakom slučaju, neću ti dati priliku da me ismeješ. Evo, gledam kroz prozor, ne u tvoj odraz, već kroz njega. Jednostavno, nema ga.
ONA: Da, završio je sa svojim studiranjem jednog ženskog bića, po njegovom mišljenju inferiornog njemu. Sada pokazuje zaključak. Ignorisanjem. Nula. Iako, obično, drugi muškarci uvek nastoje da zapodenu razgovor sa mnom. Pokažu interes. Doduše, ne baš tako...prijatni muškarci. Privlačni? U stvari, jako privlačni, kao što je ovaj?
ON: Evo, uzvrpoljila se, osećam iako je ne vidim. Jedva čeka da izleti iz kupea, da me skloni iz svog vidokruga.
ONA: Možda sada bivam, ponovo, samo – ja? Čim mi se neko svidi - zaledim se. Kao, očekujem, ako si pravi čovek, naći ćeš i razloge i načine da probiješ taj led. Sam samcit. Ako ne – onda nisi pravi. Ali, ako sada propustim pravog, jer ga nisam prepoznala kao pravog? Možda i pravi ne može biti pravi potpuno sam, možda samo uz moju pomoć? Pogledaj me sada, ti zamišljeni! Tim tamnim, dubokim očima! Reći ću ti pogledom sve, što ne mogu drukčije. Možda je ceo svet, ceo život, pred nama. Ako i nije, nećemo to znati dok ne probamo. Zajedno. Ali, šta ako jeste?
ON: Za ime sveta, zar više ne mogu ni da prepoznam kada me neko neće? Zar nisam to već naučio od žene, s kojom sam bio delio sve toliko godina, a koja mi je to rekla jasno i glasno? Ovo su maštarije deteta, napuštenog kučeta, koje onim molećivim pogledom gleda u svakog prolaznika, ne bi li ga poveo sa sobom. E, neću ti pružiti to zadovoljstvo, ti uobražena ženo! Ipak ima neka granica, zrno ponosa, koju neću preći. Neću te moljakati!
Kada je voz cimnuo, zaustavivši se na poslednjoj stanici, oboje su ustali, okrenuli jedno drugom leđa i posegnuli za torbama na rešetkama iznad svojih glava. Laktovi su im se dodirnuli. Kao po komandi, munjevito su okrenuli glave jedno prema drugom. Napeto, poluotvorenih usta, čekali su da onaj drugi nešto kaže. Dobili su samo tišinu. Pognutih glava, ili radije glava okrenutih ustranu jedno od drugoga, izašli su na peron i – svaki duž njegove suprotne ivice - požurili ka izlazu. Putovanje je ostalo iza njih. Ali, susret koga nije bilo je ostao u sećanju njih oboje. Neverovatno, ali decenijama.
Možda se – bar nekad - ono što se ne desi ureže dublje od onoga što se desi?
