ZAVOĐENJE REČIMA: Stoj na glavi, Sava Bunčić
Kada živite van zemlje u kojoj ste rođeni, mislite a i neretko brinete o sebi bliskim ljudima, koji su tamo. Stoga stalno pokušavam da se redovno obaveštavam o najvažnijim događanjima, tamo daleko. Putem interneta, uključujući i Web izdanja nekih dnevnih novina. Pogledam naslove, a onda pročitam samo ono što mi se čini i važno i smisleno i uklapajuće u moju mentalnu i etičku tkaninu.
Ovih dana, privukao me je naslov u jednim dnevnim novinama: "KORONA U VISOKOM DRUŠTVU SRBIJE". Prvo, jer sam se zabrinuo da je došlo do novog talasa te infekcije, a potom jer sam shvatio da ja i ne znam šta se tačno - danas - smatra "visokim društvom" tamo gde sam rođen.
Mislio sam da “visoko društvo” jedino mogu da čine istinski vrhunski ljudi koje ta zemlja može da iznedri – nacionalno i međunarodno prepoznati intelektualci, stvaraoci, naučnici, pobednici školskih olimpijada, svetski šampioni, neprolazne državne vođe koji su državnici jer slede humanističke ideje a ne lični interes, izuzetni biznismeni u tradicionalnom i poštenom značenju te reči... Jer - jedino se takvim osobinama može zaslužiti kategorija nesumnjivih i trajnih "visokih letača" u nekom društvu, koji u ime njega i za njega postavljaju lestvice civilizacijskih ciljeva uvek i sve više, u cilju celokupnog boljitka te zajednice. Takvi letači izdižu i društvo sopstvenim uzletima.
“Visoko društvo” utemeljeno na onom najboljem što neka sredina može da iznedri ne može se smatrati (samo) elitizmom, ili čak snobovštinom, kako ga neki karakterišu s negativnom konotacijom. Već je ono - hteli mi to ili ne – i pokazatelj dominantnog sistema vrednosti u jednom društvu. Stoga, ako je svoj status zaradilo unapređivanjem i upražnjavanjem pravih i civilizacijski dokazanih vrednosti, “visoko društvo” može da služi preostaloj celini kao svetiljka, kompas, primer čemu svi ostali treba da teže; da bude nosilac i promoter kriterijuma koji određuju progres celine.
Na moju žalost (ili glupost), pogledao sam i tekst tog članka. Zaprepastio sam se, radije - bolno razočarao. To "VISOKO DRUSTVO" (velika slova su izvorna), kako su ga uredništvo i novinari kategorisali u pomenutom napisu, u stvari sačinjavaju (oba roda) nebrojeni folk (turbo) pevači, vlasnici ili voditelji opskurnih televizija orijentisanih na primitivne rijaliti programe, starlete, novokomponovani političari turbo-kova, pripadnici kriminogenog miljea, kao i neki bez objektivnog identiteta ali poznati (i izgleda dobrostojeći) jedino po tome što su, pa, postali "poznati"...
Ne bih se zaprepastio da je taj naslov glasio "KORONA U NAJBOGATIJEM DRUŠTVU U SRBIJI" ili "KORONA U MEDIJSKI NAJPOZNATIJEM DRUŠTVU U SRBIJI". Čak i „KORONA U NAJPOPULARNIJEM DRUŠTVU U SRBIJI“. To bi bilo činjenično, neopovrgivo, koliko god meni bilo čudno zašto i kako su ti pojedinci tako nešto postali - stoga ne bih mogao ni da se bunim. Takve kategorije postoje i u drugim zemljama, u kojima živim decenijama.
Ali - VISOKO DRUŠTVO? To je okretanje logike (i civilizacijskih vrednosti i normalnosti) naglavačke. Najstrašnije je - što se to nije slučajno desilo! Urađeno je sa znanjem šta se radi. Ima i razlog za to, koji se sam nameće, nije moj pronalazak - po zakonima fizike, okretanje naglavačke je jedini mogući način da ono što je dole, dospe gore. U tom procesu, naravno, ono što je ranije bilo gore - biva vrlo smišljeno gurnuto dole. Jer ti bivši donji a sadašnji gornji (i njihovi medijski i politički instalateri) te bivše gornje a sadašnje donje i ne primećuju, u stvari gledaju da potpuno izbrišu njihovo postojanje. Kako bi i bilo drugačije? Ako bi "novi" i stari visoki letači stajali rame uz rame - onda bi jedni drugima služili kao ogledalo, pa bi se njihove komparativne vrednosti i nevrednosti videle kristalno jasno. Ne bi ni moglo biti "novih" visokih letača, ukoliko bi stari još uvek jezdili nebom!
U redu, kontroverzni društveni problemi, uključujući i obrnute vrednosti i logičke nesuvislosti, periodično ali neizbežno zahvataju svako društvo, vekovima. Najvažnije je - oni uvek i svuda prolaze. Ali - kada? Na nesreću, normalnost je moguće promeniti u nenormalnost relativno lako i zaprepašćujuće brzo, samo ako se to želi, dobije prilika i izgubi zdravi osećaj stida. Ali, obrnut proces, izgradnja normalnosti na živom pesku nenormalnosti, je veoma težak i dugotrajan. Nekad, u stvari najčešće, traje generacijama. Jedni se toj sporosti raduju, a druge ona čini očajnima. Koliko je kojih? Ja ne znam, ali očigledno je da tekući medijski “carevi” to znaju – zato i određuju vrhunsku društvenu kategoriju onako kako je određuju. Naravno, time određuju i sopstvenu, ličnu kategoriju, u civilizacijskom smislu.
