ZAVOĐENJE REČIMA: Nepromenjivost čopora, Sava Bunčić

Jedno od najvećih i najlepših novih iskustava, pretapanje strepnje (čak i straha) u radost, može se steći kada se ode iz sredine u kojoj smo rodjeni i odrasli i ode da živi daleko, na jako dugo vreme ili zauvek. Ne, ne radi se ni o kakvoj pojavi geografske ili ekonomske prirode, već o tome da to donosi odvajanje od ljudi s kojima smo bili najbliži i koji su igrali najvažniju ulogu u našem dotadašnjem životu. Plašimo se da će naš odnos s njima, i njihov s nama, izgubiti spontanu povezanost, lakoću bliskosti, emotivnu toplinu, rečju - dušu. Da ćemo se otuđiti.

Vremenom, taj strah se pretvori u radost kada se shvati da razdvajanje s tim najvažnijim bićima, s kojima smo dugogodišnje i blisko povezani „krvnim srodstvom“ ili izuzetnim slaganjem i drugarskom ljubavlju - nikad nije potpuno, nije kontinuirano dugotrajno. Uvek postoje redovne posete, bez obzira na vreme, koštanje i trud koji one zahtevaju, kao i vizuelna komunikacija s njima modernom tehnologijom. I oni i mi odahnemo s olakšanjem – u suštini, ništa u našem odnosu i osećanjima s tim bićima se ne menja. Volimo se s njima i mazimo i dalje iako, neumitno, pomalo inovativnim načinima i drugačijom dinamikom, ali sa istom spontanošću i uživanjem. Kada se vidimo, istog trenutka se pojavi osećanje kao da se nikad nismo ni razdvajali. I radujemo se što je tako.

To nas može i ponukati da malo dublje začeprkamo i na širem planu, da se prisetimo kako totalni i dugotrajni (možda i decenijski) prekid vidjanja i komunikacije – iz ovih ili onih razloga – utiče na naš odnos s nekim drugim ljudima, koji su igrali ne tako ključnu ulogu u našem životu u prošlosti. Mislite da će ponovni susret s tim drugima – zato što su bili „manje važni“ i ne toliko nerazdvojivo bliski kao oni prvopomenuti - pokazati da se naš međusobni odnos promenio tokom decenijskog neviđanja? Da nema ikakve šanse da se on spontano samo nastavi tamo gde se prekinuo? Jer, za ime sveta, nakon mnogo godina, i mi i oni smo drugačije individue danas u odnosu na onu daleku prošlost, a tokom potpune razvojenosti to nismo mogli da shvatimo jedni o drugima... Varate se! Ne verujete? Pa, probajte to da proverite na primerima osoba koje je svako od nas imao u „prošlom“ životu, a nakon dugog vremena se pruži prilika da ih ponovo sretnemo.

Da, da, svi smo imali onu osobu, žensku ili mušku, za kojom smo decenijama unazad potajno „patili“ ili bili obeznanjeni od želje – a ona nam to nije uzvraćala. Sećamo se, trudili smo se ne bi li je privukli, osvojili... Pokušavali smo sa šarmiranjem, ali nije davalo ploda. Računali smo na strpljenje i vreme koje će nam omogućiti da joj se uvučemo pod kožu, ali se ništa nije desilo. Čak smo i gutali ponos i pomalo je proganjali, ali nas je osoba sažaljivo (ili superiorno) ignorisala ili otvoreno odbijala. Onda smo, u očaju, počeli i da ponizno moljakamo, iako smo znali da to u ljubavnim nevoljama nikad ne uspeva, ali nije vredelo. Tokom decenija koje su prošle od tada, postali smo samouvereniji, iskusniji, pametniji, šarmantniji... Kada smo ponovo sreli tu osobu nakon mnogo godina, nejasno i iz dubine, pojavilo nam se uverenje da će ona danas videti „šta je propustila“ tada. Da će nas drugačije videti i tretirati. Da će naš odnos danas biti drugačiji. Ali – ne! Naš odnos se neumitno nastavi neverovatno precizno tamo gde je stao, nepromenjen ni za dlaku! Kao da je tada postao uklesan u stenu i stoga potpuno nepromenljiv. Posle samo nekoliko minuta razgovora, sve se odmah vrati na staro – osoba pokazuje znake starog ignorisanja ili superiornosti, a naša nesigurnost se galopirajuće vraća, glas nam postaje sve mekši, skoro samo ponizno kmečanje... Oboje ostajemo tačno tamo gde smo i bili, decenijama unazad. Predvidivost (istinitost) toga nije drugačija ni ako smo mi u ulozi superiornog, a druga osoba je kmekavac.

Naravno, ima i drugih primera. Ponovo ste videli društvo iz škole ili sa fakulteta, prvi put nakon dvadeset ili više godina? Svi ste od tada izgradili nove sebe, imate nove identitete i živote u poređenju sa tadašnjim – trebalo bi da međusobni odnos, danas, to odslikava, znači da se razlikuje od onoga u školi ili na fakultetu? Bili ste stidljivi, a danas imate mišljenje koje govorite gledajući u oči? Niste znali tada ko ste i šta ste, a danas ste prepoznatljivi mnogima? Bili ste kržljavi ili ružnjikavi, a danas ste snažni ili zgodni? Stoga, grupa će vas tetirati shodno tome? Ne, neće! Njima, ništa se nije promenilo – svi svakog vide i doživljavaju isključivo i jedino na način kako je bilo tada! Ona osoba koja je bila glavni zavodnik(ca) u toj grupi se i danas tako ponaša, a na nas i dalje gleda onako malo sa visine... Ona druga, koja je bila glavni đavo i izjedala dušu svima, prepoznajući u svakome najveću slabost i javno upirući prst u nju – i dalje slično radi i nama i drugima. Ona tiha i ozbiljna - ni danas se ne previja od smeha na naše šale. Ona kojoj smo bili simpatični i danas će biti ljubazna, a ona koja nas nije ni primećivala – i danas će nam uputiti samo reč ili dve potpuno odsutno. Ona koja je samu sebe smatrala (opravdano ili ne), ili su je drugi tako videli, alfa osobom u toj grupi – i danas očekuje od nas samo povlađivanje i vidi u nama samo bete, game ili delte... Danas, možete biti koliko hoćete novi, kod ponovnog susreta te grupe, bićete samo i isključivo na istom mestu u njoj kao u ono prošlo vreme. Vaš odnos se nastavlja tačno tamo gde je bio stao.

Smemo li se usuditi da sa primerima zastranimo i u odnos sa nekim „bivšim“, s kim smo nekad davno delili sto i krevet – a potom se razišli uz svu gorčinu ili i bes? Ako smognemo hrabrosti da nazovemo crno crnim a belo belim, videli bi da prilikom ponovnog sretanja te osobe nakon dugogodišnjeg neviđenja nije potrebno više od par minuta pa da se odnos nastavi tačno tamo gde je bio stao. Ista uzajamna iritacija, zbog istih stvari, iste reakcije, iste reči... Ni činjenica da smo sada oboje različiti u odnosu kakvi smo bili u „prošlom životu“, kao i da su razlozi propasti našeg bivšeg odnosa ostali u dalekoj prošlosti, neće to promeniti. Ali, polako, neko će reći – pa ja sam sada sa bivšom osobom prijatelj... Možda, bravo ako je tako... Ali, ipak, i među takvim slučajevima ima mogućnosti koje su u skladu sa onim rečenim ranije. Možda je to navodno novo prijateljstvo tu samo zato što vašu današnju komunikaciju održavate samo površinskom (tu je slaganje lako!), ili se obuzdavate jer imate neki interes u pozadini, ili ste se zarekli da ćete se lepo ponašati prema svima... Ali u suštini?

Ta nepromenljivost odnosa među ljudima i nakon decenija – koja je iznenađujuće univerzalna iako naravno ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo – može da nas ili raduje ili iritira. Što zavisi od toga koliko smo zadovoljni ili nezadovoljni tim odnosom. Da li vam vaš položaj u čoporu – što u osnovi svaka grupa, čak i od samo dva člana, jeste – odgovara ili ne. U prvom slučaju – blago vama! U drugom? Pa, imate dve mogućnosti. Ili progutati taj položaj koji vas iritira, ili ga promeniti. Ali, kako da ga promenimo, ako je nepromenjiv, što smo upravo zaključili? Ipak, možemo! Doduše, jedino ukoliko promenimo čopor. Jer, samo u novom čoporu možemo da imamo novi položaj.