ZAVOĐENJE REČIMA: Misliti, a ne govoriti, Sava Bunčić

Kada nam nešto smeta u odnosu drugih prema nama, toliko da nas vređa ili čak boli – da li bi nam glasno iskazivanje toga smanjilo ili jos povećalo tu muku koju osećamo? Pitamo se to mnogo puta kroz ceo život i svako od nas ima drugačiji odgovor, ali čini mi se da većina nas u većini situacija – samo ćuti i pati. Ne izgleda logično? Ne! Pa ipak nastavljamo da to radimo? Da! Zašto? Mislim da postoji više od jednog odgovora, a kao i uvek kada je nešto komplikovano – bolje se razume kada se problem pojednostavi kroz razmatranje primera iz stvarnog života.

Imamo drage ljude koji žive u nekoliko drugih zemalja i možemo da se vidimo s njima samo ako odemo da ih tamo posetimo ili oni dođu tu gde smo mi. Sa većinom njih, razmenjujemo te posete na “ravnopravnoj osnovi”, jer svako jako vodi računa o tome kako se oni drugi osećaju. Znači, koliko se mi potrudimo da bi proveli vreme zajedno, toliko se potrude i oni. To je fer i niko se ne oseća povređen niti neuvažavan – obe strane znaju da su jednako važne jedna drugoj. Ali, neki od tih dragih se ne trude onoliko koliko mi. Mi odlazimo tamo da budemo s njima zanemarujući zamor od putovanja, vremenske i finansijske implikacije, ali oni kada dođu tu gde smo mi na nedelju ili dve – provedu s nama samo par užurbanih sati, ako i toliko. Zašto? Pa, zato što posvećuju dane i dane nekim drugim ljudima, iako se ti drugi ne trude da posećuju njih uopšte, ili neuporedivo manje od nas! Nije jasno čime su ti drugi zaslužili da dobijaju više pažnje od naših dragih nego mi, ali je ipak dobijaju. Svaki put kada oni dođu tu gde smo mi. To nas povređuje, boli? Naravno! Ispada – što se više trudimo oko nekih nama dragih ljudi, oni se manje trude oko nas. Kakva tužna kontroverza!

Možda se to dešava jednostavno jer su ti drugi ljudi, kakvi god da su, njima draži nego što smo mi? Možda mi nismo uopšte dragi tim našim dragima? Možda ti naši dragi računaju da su nam toliko dragi, da uopšte ne moraju da se trude oko nas da bi nas zadržali (“poseduju nas u svakom slučaju”), dok one druge koji se ne trude oko njih oni moraju da “osvajaju” sopstvenom pažnjom? Možda nam šalju diskretnu neverbalnu poruku da “smanjimo sopstveni doživljaj njih”? A možda su jednostavno nepromišljeni i nedomišljeni, pa ne shvataju da nas povređuju sopstvenom nepažnjom i nefer tretmanom? Šta god da je u pitanju – mi ćutimo i patimo. Zato što se plašimo da ako svoju povređenost jasno i glasno iskažemo i ukažemo na njihovu nepravednost – naljutićemo te naše drage, nikad odnos više neće biti isti, izgubićemo ih. A to ne želimo, suviše su nam oni dragi! Ali, time činimo da nikad nećemo saznati prave razloge zašto oni rade tako kako rade. Ipak, biramo da živimo u neznanju, i mi i oni, radije nego da iskreno iskažemo sopstvena osećanja. Društveni i međuljudski pritisak da se ne iskaže ono što se stvarno misli i oseća, ako to nekome ne bi prijalo, je strašno moćan!

Sećam se kada smo sestra i ja, kao deca, odlazili sa svojim roditeljima u posetu nekim njihovim prijateljima. Majka je bila izuzetno obzirna osoba, pa ako su ti prijatelji imali neki poslovni, finansijski ili porodični problem – ona bi pre polaska u posetu održala obimno predavanje i nama i svom mužu da nikako, ama baš nikako, ne pominjemo te problematične teme pred prijateljima, i sve nas naterala da tvrdo obećamo da se to neće desiti. Na njen užas, čim bi stigli kod prijatelja, moj otac bi upitao jednostavno i obično: “Pa, čujem da imate tih i tih problema, kako se s njima nosite? Je li vam teško?” Po povratku kući, majčino ogorčeno preslišavanje oca zbog neprimerenosti bi dugo trajalo. Pa ipak, slična stvar bi se neizostavno desila i sledeći put – otac bi rekao nešto što je navodno trebalo apsolutno prećutati.

Majka je uvek smatrala, a i mi deca smo u to verovali, da je otac (inače veoma odgovoran i pošten) imao tu crtu nezlonamernog crnog humora, da voli da pomalo bude đavo u društvu, da radi neočekivano i pomalo izaziva - jer ga to zabavlja. Otac se nikad nije trudio da sam objašnjava to svoje ponašanje. Tek decenijama kasnije, kada roditelji više nisu bili živi i ja sam postao stariji nego oni kada su se neslagali oko takvih navodnih društvenih neprimerenosti, počeo sam da razumevam oca u tom pogledu. Nije on to radio iz đavolaste zabave. On je jednostavno govorio ono što misli i oseća. Verovao je u pravu iskrenost. Nije verovao, niti je podlegao, društvenim pritiscima da učestvuje u toj lažnoj igri koja se masovno igra – ne reci išta što ne bi prijalo drugima, koliko god da ti nešto smeta ili te boli. Bez obzira što je to što bi rekao živa istina! Bez obzira što je prećutkivanje u stvari smišljena neiskrenost!

Onda sam počeo da se mnogo češće prisećam izreke koju sam od njega čuo. Nekad, kada se pojavi problem ispred tebe, dovoljno je samo da ga pogledaš u oči, suočiš se s njim – i problem sam po sebi nestane. Počeo sam da shvatam da se to odnosi i na odnose među ljudima.