ZAVOĐENJE REČIMA: Lift zvani ljubav, Sava Bunčić

Svi smo nezasito gladni ljubavi. Ako je imamo, želimo da je konzumiramo ne samo sada i ovde, već i da budemo uljuljkani verom da će je biti i sutra, i nakon toga, sve dok dišemo. Ako je nemamo, nikad nećemo prestati da tragamo za njom. U redu, ovo i nije neko otkriće, nema ko to ne zna... Zašto onda ipak nastavljam ove linije? Jer mi je interesantno da se prisetim da ima i onih koji se ljubavi boje. Doduše, ne one koju primaju ili daju, već one koja se dešava nekim drugima. Ne, ne, ne govorim o nedobronamernim zavidljivcima, na koje možete naići odmah iza ugla, samo ako imate želje ili strpljenja da na njih obraćate pažnju. Već o onoj kako je doživljavaju jako mladi, ili bar dobar broj (većina?) jako mladih, jedni za druge. U ovom kontekstu, onu njihovu drugu ljubav, prema roditeljima i porodici, ostavljam po strani.

Ta njihova ljubav, koja u tom dobu skoro isključivo ima formu zaljubljenosti jer za poznavanje nekih drugih formi ljubavi s većim dubinama se zahteva zrelost, zastrašuje iznenađujuće veliki broj ljudi oko njih. Sve njih iz, praktično, istog razloga. Zaljubljenost jako mladih je zaslepljujuće moćna, potpuno obuzetna, apsolutno dominirajuća nad svim drugim. Sve to drugo postaje manje važno, ili nevažno, u odnosu na nemerljiv značaj zaljubljenosti u dušama tih svežih cvetova koji otvaraju svoje latice prema proleću života. Kakav užas!

Ne za te cvetove, naravno... Već za sve one oko njih čiji će, dotle, dominantan uticaj ova luda zaljubljenost smanjiti ili čak izbrisati. Roditelji su prepadnuti da „dete“ više neće slediti njihovu reč i vođstvo, već samo onaj ljubavni poriv u svojim grudima. Učiteljica baleta, nastavnik klavira ili fudbalski trener se preznojavaju, jer to toliko talentovano biće odjedanput gubi interes za onu blistavu budućnost koju su oni videli ispred njega, jer će radije da sedi u tišini držeći ruku nekog beslovesnog drugog bića nego da vežba. Nastavnici su ljuti, jer to tako bistro i vredno „dete“ naprasno tokom časa samo gleda kroz prozor i domaće zadatke radi „ofrlje“ ili nikako... Najbolji drug ili drugarica su povređeno ozlojeđeni, jer od te svoje do tada srodne duše ne dobijaju više dovoljno pažnje i vremena. Svi su prestrašeni da zaljubljenost spušta, a verovatno će još više spustiti, to biće na niže grane na drvetu života. Ponovo, to je u jako mladih. A u zrelih?

Pa, podrazumevamo da u njih ljubav ima dublje i trajnije forme i korene, da je iz mladalačke planule šibice čije svetlo bljesne kao munja prerasla u goreći ćumur čiji se plamen i ne vidi sa strane ali dugo i pouzdano greje. Jer, inače, ne bi bili zreli, ni voleće osobe ni ljubav sama po sebi. Ta ljubav ima i drugačije efekte, i na te voleće i na njihovu okolinu. Ne govorim o svim mogućim uticajima, kojih je mnogo, već o jednom posebnom.

Lakše ga je videti nego rečima opisati, stoga predlažem da zatvorite oči i zamislite, jedan po jedan, događaje koji su vam izazvali veliko zadovoljstvo, izuzetnu sreću, duboko osećanje uspeha, radost dostignuća... Vidite li sebe, tada? Šta ste uradili, prvu stvar, najbrže što ste mogli, skoro ostajući bez daha od žurbe? Poleteli ste da to saopštite, javite – podelite! – sa voljenom osobom... Vaša radost zbog sopstvenog uspeha ne bi bila ni trunka od one kakva jeste, ako je ne bi mogli podeliti s njom! Ili, obrnuto, ta vaša radost je mnogostruko, na kub veća kada je podelite sa voljenom osobom. Znate to, verovatno srcem više nego umom, i zato odmah po ostvarenju uspeha jurišate prema toj osobi, ili prema telefonu, da joj to saopštite – jer tek onda dobijete intravenozno onu nesvakidašnju dozu euforije koja se, takva, ne može dobiti ni na koji drugi način.

Aha, sada kada ste to zamislili, svakako ste primetili i da je još nešto dodatno povećalo tu vašu euforiju. To je radost te same osobe, koju volite, zbog vašeg uspeha – a jasno to osećate u njenim plamtećim očima, širokom osmehu, ustreptaloj ruci kojom vas grčevito steže... Toliko se radujete njenoj radosti, da osećate da vam i nije toliko važno postignuće tog uspeha samo po sebi, već vam je mnogo važnije da ste postigli da se vaš „predmet“ ljubavi tako jako raduje!

Aha, opet, sad ste došli i do sledeće mogućnosti. Nije vam sasvim jasno da li bi se vi baš onoliko trudili da postignete onaj uspeh, koliko ste se trudili, da niste znali da će on izazvati takvo oduševljenje, veliku radost u osobi koju volite... A njena radost hrani vašu radost. Možda ne bi ni pokušavali! Da nema te reakcije voljene osobe, ili da uopšte nema te osobe, možda postizanje uspeha i ne bi bilo baš tako privlačno, možda bi se pitali – čemu to, postignem, u redu, pa šta...osećam se prilično isto kao i bez toga. Sa tom reakcijom i tom osobom, možda ćete se upustiti i u neki novi trud da postignete još neki drugi uspeh, samo da osetite to oduševljenje voljene osobe vašim uspehom, znači i – vama. A potom, i još neki treći, pa onda četvrti...

Sada možete da otvorite oči. Jeste, to je stvarnost – zrela ljubav vas podiže. Sada ste se setili da to dizanje nije samo simbolično? Naravno, čak se dešava i praktično. Svi ti uspesi koje ste postigli nošeni vizijom dolazećeg oduševljenja i radosti u očima voljene osobe se pretaču i u opipljiv svet. Bez tog oduševljenja, vaša profesionalna karijera ne bi bila tako dobra, ne bi zarađivali toliko koliko zarađujete, ne bi se ni popeli društvenom lestvicom (u modernijem vokabularu, stigli liftom) do mesta do kog ste stigli, ne bi ni...

Zato, verujete i da bi - kada bi vas neko pitao šta je najviše doprinelo da vaš život bude (nadajmo se) dobar i uspešan – vi rekli da je to ljubav koju ste dobijali od voljene osobe. Ja znam da bih vam ja verovao.

P.S. Nešto slično ovoj pretposlednjoj rečenici nekad čujem u šou biznisu, od strane nekih (mnogih?) popularnih pevača, glumaca, mađioničara (ili drugih koji su, ili se osećaju, velikim u tom miljeu), kada govore publici koja je ispunila salu, ili stadijum, ispred njih. To je jedino što im verujem. Ona njihova druga priča koja obično sledi, izražavanje ljubavi hiljadama ljudi koje ne poznaju („Sve vas volim!“) je toliko lažna da mi izaziva fizičko osećanje mučnine. Jer, ti „slavni“ vole samo navijačko obožavanje koje primaju od te gomile i – još više! – novac koji od njih dobijaju. Zato, strašno me ljuti ponižavanje reči „voleti“ koju ti popularni sprovode s takvom lakoćom, kada je upotrebljavaju za ono za šta ona nije moguća. Ili me možda još više ljuti nesposobnost te gomile „obožavaoca“ da spoznaju tu laž?