ZAVOĐENJE REČIMA: KARAKTER I KAKO GA IMATI, Sava Bunčić

Zbunjeno i s nekim grčem u stomaku je posmatrao mladu ženu, svoju studentkinju na završnoj godini fakulteta na kome je radio kao asistent. I sam je još bio početnik, sa svojih tek dvadeset pet-šest godina. Većina njegovih studenata je bila samo godinu-dve mlađa, a neki čak i stariji od njega. Ta studentkinja je bila inteligentna, energična i samouverena, jasnog načina izražavanja o svemu i...da, vrlo, veoma lepa. Ranije, u masi u predavaonicama i vežbaonicama, nije je ni primetio – tamo, uopšte, nekako i ne vidi studente pojedinačno. Tek je sve to o njoj primetio tokom zadnjih nekoliko dana. Provodio je mnogo vremena s grupom svojih studenata u autobusima, vozovima i hotelima, tokom putovanja po stranoj zemlji da oni iskuse nova mesta, događanja i načine rada u njihovoj budućoj profesiji, u cilju širenja akademskog horizonta. Bilo je mnogih prilika da s njom kratko porazgovara, jer je često bila među onima koji su se smenjivali na sedištu pored njega, u prevoznim sredstvima i tokom obeda u hotelima. Možda i češće od drugih.
Prijalo mu je njeno prisustvo, bila je interesantna i šarmantna, a on je u sebi rekao - neki mladi čovek koji uspe da zarobi njeno srce će biti mnogo srećan. Jeste, pomislio je u jednom trenutku, šteta da više nisam student, jer bi onda možda čak i ja imao priliku da budem taj čovek. Naravno, sa stidom je odmah odbacio tu primisao kao bespredmetnu, neprimerenu i, čak, ružnu. Svakako, glupu! Niko mu od njegovih starijih kolega i šefova to nije direktno rekao, ali je u sebi nosio samoizniklo i samoodraslo uverenje tvrdo kao beton –bez ikakvih izuzetaka, član nastavnog osoblja ne može niti sme da ima bilo kakav neprofesionalan, neetički odnos sa svojim studentima. Iako tek početnik na tom poslu, već je bio izgradio taj nevidljivi ali visoki i čvrsti zid između sebe i studenata – biti ljubazan, pravedan, podržavajući, razumevajući prema njima, ali bez ikakve neprimerene privatnosti.
Sada, u ponoć, nakon što je ona pokucala i on otvorio vrata svoje hotelske sobe u kojoj je bio smešten sam, bio je potpuno zatečen njenim rečima. U sobi, koju deli s još dve studentkinje, nema tople vode u kupatilu. Nije mogla da se okupa, a neophodno joj je. Stoga, ona ga, kao vođu puta, mora da zamoli za pomoć. Običnim glasom, kao nešto najprirodnije, ona dodade - ima li tople vode u vašem kupatilu? Kada je on ćutke klimnuo glavom, ona reče kroz jedva vidljivi osmeh – onda je sve rešeno, okupaću se kod vas! Pogled njenih blistavih očiju, čiju lepotu ni njene naočare nisu mogle zamagliti, se nije odvajao od njegovih. Trajao je dugo i bez treptanja. Nekako, video je, ili više – osećao je, da mu tim pogledom nešto govori. Srce mu je zalupalo, a to ga uplaši. Ni sam ne znajući zašto, istog trenutka se prisetio svoje majke.
Bio je u prvom razredu osnovne škole i pošao kući nakon zadnjeg časa – tada su deca sama pešačila u školu. Na stepeništu, na samom izlazu iz zgrade, video je nekoliko metalnih novčića. Pokupio ih je i, držeći tu beznačajnu sumu u ruci, glasno je upitao decu oko sebe da li je neko od njih to izgubio. Svi su odrečno odgovorili i on je poneo novčiće kući. Odmah ih je pokazao majci, očekujući da će se ona iznenaditi i zabaviti. Ali ona se neviđeno usplahirila, odjedanput na ivici suza. Oštro mu je naredila da se odmah, istog časa, vrati u školu i ostavi novčiće – uz objašnjenje odakle mu – kod domara. Kada je upitao zašto, jer novčići nisu ičiji, ona je besno planula, unela mu se u lice i viknula – ali, oni nisu ni tvoji! Kada se po drugi put vratio iz škole, sada bez novčića, posadila ga je na stolicu i održala mu dugačko predavanje o pogrešnosti uzimanja nečega, ičega, što nije tvoje. Zato što je to nemoralno, koliko god to nešto možda bilo privlačno. Njena zadnja rečenica mu se posebno urezala u um, za ceo život – vrednost karaktera je određena odolevanjem lošim iskušenjima.
Da, znao je sada zašto se setio majke. Jeste, bilo bi divno biti blizak sa ovom izvanrednom mladom ženom. Duboko u sebi je osećao da bi se u nju odmah zaljubio, ako već i nije, a njegovo iskušenje da se tome prepusti je bilo zastrašujuće snažno. Ali, to bi bilo jako pogrešno. Izdao bi vrednosti koje u ljudima treba da žive neokrnjene, izdao bi sebe, izdao bi poverenje koje mu je ukazano, odbacio bi profesionalnu odgovornost. Znao je – njih dvoje bi smeli postati nešto više jedno drugom samo kada ona više ne bude student. Od te unutrašnje borbe nije mogao ni da progovori suvislo, već je mrmljajući nešto nepovezano pokazao studentkinji rukom da ga sledi i pošao bez osvrtanja do hotelskog hola. Od recepcionara je zatražio da se problem u njenom kupatilu odmah reši. Toliko energično i žestoko je izneo taj zahtev, da se tako i desilo već kroz pola sata, a on je to sačekao sedeći ispred recepcije. Sutradan i do kraja putovanja, ta studentkinja više nije dolazila na sedište pored njega. Kasnije, na fakultetu, nisu više komunicirali ni tokom nastave. Kroz nekoliko meseci, diplomirala je i nestala iz njegovog vidokruga, a on ju je još dugo pamtio, s nekom melanholijom, u stvari skrivenom tugom. Samo jednom ju je potom video, posle dvadesetak godina, slučajno na ulici. Ona mu je prišla, kratko ga pozdravila i, nakon razmenjenih nekoliko beznačajnih reči, okrenula se i otišla. Ovog puta, zauvek.
Tokom mnogih godina koje su sledile, slične unutrašnje borbe, u raznovrsnim situacijama i oko brojnih stvari, su se neumitno i neumorno odvijale u njemu, a još više ih je viđao oko sebe. Ljudska priroda je suviše složena, a i sam život je previše komplikovan, da bi se moralna struktura uspostavila ili primenjivala lako i bez glavobolja. Ne odvija se to spontano, o tome se mora stalno razmišljati i učiti iz svake nove situacije, raditi na tome – kako ostati veran pravim vrednostima. Mnogobrojna pitanja su isprepletena s onim pomenutim rečima njegove majke i njenoj definiciji mere karaktera. Uostalom – šta je karakter? Ili, još dublje – da li je to jedan identitet ili više njih?
Još Džozefson je rekao da svako od nas ima bar tri karaktera: jedan za koji mi mislimo da ga imamo, drugi za koji se mi trudimo da uverimo svet da ga imamo, i treći – koji stvarno imamo. Da bi problem bio još komplikovaniji, činjenica je da mi sudimo o sopstvenom karakteru na osnovu sopstvenih dobrih namera i postupaka koji se mogu smatrati plemenitim, ali drugi sude o našem karakteru samo na osnovu našeg poslednjeg najgoreg postupka. Kome verovati, sebi ili drugima?
Naravno, onda ovde neizbežno dolazi Bahov postulat da je naša jedina obaveza u celom životu – da budemo ono što zaista jesmo. Ali, da bi taj savet poslušali, moramo prvo da znamo ko smo mi, takvi kakvi jesmo, kao pojedinac? Pokušajte da definišete tačno i objektivno ko je neko drugi, koga vi dobro znate – prilično je teško! Još je neizmerno teže definisati samog sebe... Jer svi mi se, svesno ili nesvesno, trudimo da se prikažemo onakvim kakvi mislimo da treba da budemo da bi se svideli drugima. Toliko, da na kraju, ponekad i za ponešto, više i ne znamo tačno ko smo... Ali, ima nešto što nam u tome možda može pomoći. Mi ne možemo da sebe izmišljeno prikazujemo, totalno i potpuno kontrolisano, baš u svemu. Ima suviše toga u životu! Stoga, ako se tako prikazujemo, to radimo u velikim stvarima, za koje mislimo da se jedino primećuju, pa zato i najviše računaju.
Ali, bilo je mudrih ljudi koji su i to prozreli. Na primer, Šopenhauer je kazao – čovek otkriva svoj pravi karakter na malim, naizgled nevažnim stvarima, jer na njima nije strašno biti uhvaćen sa spuštenim gardom. Drugim rečima, pojednostavljeno za svakodnevicu, kada im se dešava nešto važno i drugi ih posmatraju, ljudi su pripremljeni i ponašaju se besprekorno. A ako misle nešto nije važno i da ih niko ne gleda? Tek onda su stvarni, u skladu sa svojim pravim karakterom. To je notorna činjenica, čak istaknuta i u Bibliji (citiram je ovde, iako sam ateista): „Ono što čovek misli u svom srcu, to je ono što je on“.
U redu, u moderno vreme, koliko ljudi čita takve misleće pokojnike? Ili čak i izvorne religiozne dokumente - iako tvrde da su vernici? Jako malo! Koliko ljudi uči iz njih, a ne iz žute štampe ili primitivnih televizijskih programa koji imaju samo jedan cilj (pored namicanja novca) – ne ispiranje, već uklanjanje mozga. Jer, suviše je mnogo onih koji preferiraju da budu bez tog organa koji, uostalom, samo izaziva zabune. Bez mozga, ostaje onaj najednostavniji, najlakši i stoga nekima vrhunski smisao življenja – „u se, na se i poda se“ – koji se nije promenio već milenijumima.
Tokom istorije, istina o ljudskom karakteru se nije fundamentalno menjala, samo se njeno „pakovanje“ menjalo. Danas, upakovana je u novac. Cilj svih i smisao svega. Nije čudo, onda, da je MekKreken napisao: znaćeš sve o karakteru nekog čoveka, njegovim kriterijumima, motivima i željama, čak i njegovom religioznom pristupu i praksi, ako iznađeš dve stvari o njemu – a) kako je došao do svog novca; i b) kako ga troši. Te dve stvari jasno pokažu najskrivenije cigle od koji je karakter tog čoveka sazidan.
Ali, ljudi kvarljivog karaktera nikad neće biti sposobni da sami spoznaju one svoje defekte koje drugi jasno vide. To je pomalo i smešno, ne samo istinito i nepromenljivo. Dešava iz razloga koji je Helsi vrlo iskreno i surovo jasno formulisala: kad god posvetim neko vreme razmišljanju o sopstvenim slabostima, one postepeno postaju sve blaže, potpuno bezopasne, čak i prilično zabavne sitnice - ni najmanje slične onim upadljivim i važnim greškama u karakteru drugih ljudi.
Veoma je teško izbeći sve te zamke oko prirode sopstvenog karaktera i karaktera drugih na koje ljudsko biće nailazi od rođenja do smrti. Ljudi teško i nerado uče i još teže se samoograničavaju, mnogo je lakše i udobnije popuštati nekim svojim neprimerenim porivima - nego se boriti da se odoli lošim iskušenjima. Ali, bez izgrađenog karaktera pojedinca nema civilizacije vredne poštovanja, tako da mi dugujemo posedovanje karaktera ne samo samim sebi, već i svim drugima oko sebe.
Možda i najvažnije - ne sme se smetnuti s uma da se karakter izgrađuje rano, na vreme, zajedno sa razvojem znanja i ličnosti. Kasnije je prekasno. Stoga, setimo se Frenklinovih reči: nema išta važnije za bogatstvo nekog društva od edukacije mladih kako da postignu i održavaju mudrost i neprolazne moralne i etičke vrednosti. Sticanje karaktera baziranog na tim vrednostima je cilj obrazovanja važniji od sticanja znanja samog za sebe.