ZAVOĐENJE REČIMA: Igranje na tankom ledu, Sava Bunčić

Veoma cenim zabavljače (sportiste, glumce, pop/rok pevače…) koji su izuzetno dobri u svom poslu. Nerviraju me oni koji to nevino i tačno grupno ime takvih profesija koriste pežorativno. Ne samo zato što, u bilo kojoj ljudskoj aktivnosti, najviše poštujem visoki kvalitet, kompetentnost i profesionalnost. Već i što sam iskreno fasciniran specifičnim znanjem i veštinom koji se zahtevaju za vrhunski nivo u zabavljačkoj delatnosti. Mogu dugo da sedim skoro nepomično, ne odvajajući potpuno angažovana čula od onoga što rade s tako izvanrednom umešnošću kojom duboko dodiruju unutrašnjost nas, običnih smrtnika. Naglašavam ovu zadnju reč, jer vrhunski zabavljači meni nisu obični smrtnici. Tako sam osećao još u detinjstvu, a ostalo je skoro nepromenjeno i do danas. Zbog posedovanja retkog dara, poduprtog očiglednom sposobnočću za neminovno dugogodišnje i mukotrpno učenje i vežbanje toga što rade, kao i čvrstoće da podnesu pritisak eksponiranja pred velikim adutorijumima - oni su meni posebni, skoro “nadljudi”.
Ali, ja ih vidim i osećam takvima samo dok rade to u čemu su izuzetni. Kad to završe, pa uđu u druge oblasti, znam da su tamo ti isti zabavljači - laici i amateri. Slično svim običnim smrtnicima. Očekivao bih da su i oni sami toga svesni i shodno tome se ponašaju. Neki tako i rade. Možda grešim, ali čini mi se da većina - ne. Kao da žele da ostanu nadljudi i u onome gde to nikako nisu, a to je - svugde van njihove profesije.
Van zabavljaštva, znam mnoge vrhunske profesionalce za koje - kada završe svoj posao – niko ne bi mogao ni po čemu pogoditi da su, do maločas, takođe bili “nadljudi”. Jer su zadovoljni time ko su i van posla, prihvataju da su privatno obični smrtnici i laici. Njima je izuzetan uspeh u svom poslu dovoljan da poštuju sami sebe, a i dovoljno im je koliko ih drugi poštuju i na poslu i van njega. Ne pokušavaju da stalno “iznuđuju” dodatnu pažnju svoje okoline javnim istupanjima, izigravajući znalce u oblastima gde su laici.
Kod vrhunskih zabavljača – često je suprotno. Kakva šteta! Time razočaravaju mnoge od nas. Ili bar mene, ako ne druge. Zato u većini slučajeva, aktivno izbegavam da znam ili pratim išta o vrhunskim zabavljačima – van njihovog posla u kome su toliko izuzetni. Time pokušavam da spasem onu sliku o tim “profesionalnim nadljudima” koju nosim u sebi. Da je ti sami zabavljači ne oštete ili unište sopstvenim odbijanjem da se ponašaju kao obični ljudi i amateri u oblastima gde su neki drugi izuzetni, a ne oni. Zašto se oni nameću i van svog posla, u svemu i o svemu? Zbog nezaustavljive i nezasite gladi za pažnjom i slavom? Jer im je privatan život isprazan, pa nemaju ničim drugim da ga ispunjavaju, sem obožavanjem od strane gomile dvadeset četiri sata dnevno? Nemaju ikakvu intimu koju bi čuvali samo za sebe, stoga svaki minut svog života i razmišljanja o svemu guraju u kameru i mikrofon? Ili možda - jer u sebi ne vole ono što u stvari jesu, pa pokušavaju da u očima drugih budu nešto drugo? Šta god da je razlog, takvi zabavljači imaju problem. Za koji više volim da ne znam, da bih sačuvao poštovanje za njihovu profesionalnu izuzetnost - neuprljano nepoštovanjem za njihove privatne slabosti.
Jedna od pojava koje najviše zastrašuju tokom zadnjih dvadesetak godina je slepo verovanje velikog dela društva da ako je neko velik i slavan kao zabavljač – mi ostali treba da prihvatamo i sledimo njegove stavove i mišljenja o međunarodnoj politici, nauci, odgajanju dece, zdravlju, astronomiji, ishrani, braku, Amazonskim plemenima i ličnom razvoju – rečju, svemu! Uprkos činjenici da ni jedno od tih pitanja nema ikakve veze sa onim u čemu je taj zabavljač zaista dobar.
Naravno, većina slavnih zabavljača bi ovde rekla da su ove reči zlobne i pakosne! Jer, kazali bi, mi samo želimo da budemo od koristi i pomognemo drugima, a i svetu. Mi samo šaljemo korisne poruke onima koji su manje svesni, pa im trebaju. Mi želimo da doprinesemo opštem dobru ljudi i van svog posla!
U redu, ako bi bilo tako – to bi bilo zaista dobro. Ali, prilično je teško u to poverovati. Nekako, više se oseća da ti veliki zabavljači, nakon što su nagomilali slavu i bogatstvo radeći svoj ne-esencijalni posao, primarno žele da budu lično ozbiljno shvaćeni i prihvaćeni. Zato se često okreću promociji “plemenitih” ciljeva, kao što je podržavanje ili suprotstavljanje nekim ozbiljnim društvenim, političkim ili humanitarnim pitanjima i problemima. Naravno, to mogu, jer slavni zabavljači imaju medije “u svom džepu”. Zahvaljujući opšteprihvaćenoj jednačini “slavni = prodaja” (ili “slava naše zvezde = slava naše nacije”), njihov glas dopire daleko i široko. Toliko, da zaglušuje sve druge. Uprkos tome da njihovo laičko mišljenje nije ništa bolje od laičkog mišljenja vašeg pijanog prijatelja, koji filozofira izvaljen na vaš kauč, odbijajući da ode kući.
Zaprepašćujuće je da taj privatni amaterizam izuzetnih zabavljača vrlo efikasno “radi” kod značajnog dela javnosti! Toliko, da oni svojim laičkim istupima – umesto da se “brukaju” – još više šire bazu svojih verovatelja i okupaciju javne reči. Naravno, sa posledicom – zaglupljivanje masa. Nije to teško videti. Čim se pojavi neki novi, ozbiljan fenomen ili pitanje, teško da ćete naći u medijima kompetentnog eksperta ili naučnika da javnosti daje prave, znalačke informacije. Ne, naći ćete nekog sveprisutnog zabavljača kako sipa savete kao iz kofe, nakon samo par minuta ili pola dana Guglovanja na internetu i biranja onih podataka - među milionima komplikovanih i kontroverznih informacija – koji se njemu lično sviđaju ili ga čine interesantnijim. Ili čak samo nakon ćaskanja sa nekim “životnim guruom”, koji je i sam amater.
Uravnoteženo i činjenično zasnovano mišljenje na bazi te današnje ogromne šume informacija može oformiti samo profesionalac koji je stekao velika znanja i iskustva tokom decenijskog stručnog obrazovanja i još dužeg rada u datoj oblasti. Nažalost, ni mediji ni političari ne otvaraju prostor stvarnim ekspertima. Možda zato što su pravi eksperti i naučnici mahom nezgrapni, neugledni, nerviraju insistiranjem na čvrstim dokazima, dave suvoćom istine, govore šta misle ne slušajući moćnike, ne haju za medijsku popularnost, a i ne pokušavaju da se povezuju sa masama – pa ih publika niti poznaje niti voli. Stoga, nisu korisni kao roba za prodaju – ni moćnicima ni medijima…
U redu, moramo da priznamo – verovatno nije lako ni slavnim zabavljačima! Možda su postali slavni radeći taj posao, a u stvari bi želeli da budu nešto mnogo dublje, važnije… Poznavaoci nečeg trajnijeg, svetske vođe, lekari, inženjeri, filozofi? Ali, zarobljeni su u zamci. Da bi imali poštovanje i “ljubav” od strane većinske mase i u nezabavljačkim oblastima, pošto masa većinom ima niske kriterijume i malo znanje, moraju s njom da dele njenu plitkost. Da bi stekli poštovanje od strane manjinskih mislećih i visoko kompetentnih ljudi u oblastima van zabavljaštva, morali bi da se drže samo onoga u čemu su izuzetni i cene vanserijsku kompetenciju drugih. To dvoje jedno drugo prilično, ili potpuno, isključuje. U toj zbrci, zabuni i nesigurnosti, šta drugo preostaje mnogim slavnim zabavljačima, nego da se drže onoga što njima lično pruža moć i definiše njihov svet – slave. A za slavu je neophodna - masa. Koja sledi, a ne preispituje.
Mnogi ne postupaju po savetu Marka Tvejna: “Bolje je držati zatvorena usta i izgledati glupo, nego otvoriti ih i ukloniti svaku sumnju da li si glup”, niti javnost postupa shodno principu Tomasa Džefersona: “Kamen temeljac demokratije je obrazovanost društva”. Oba nepostupanja štete ukupnom boljitku društva. Nažalost, to je danas jedna dominantna pojava – a mi moramo da se suočavamo sa svetom kakav jeste, ne kakvim mi mislimo da bi on trebalo da bude. Vrlo jednostavna, ali prilično depresivna istina! Koja je važeća sve dok političke vođe, mediji i javnost ne odustanu od “zaglupljivanja” i okrenu se “prosvećivanju”. Ako ikad…