ZAVOĐENJE REČIMA: Guranje prsta u oko, Sava Bunčić

Piše: Sava Bunčić

Kako odgovaramo na pitanje - kakvi su obični ljudi danas, u odnosu na ranije? Ili, kakvi su ovi naši, u odnosu na one njihove? Ili ovi ovde, u odnosu na one tamo? Takvo pitanje nam postavljaju, ili ga mi postavljamo drugima, skoro svakodnevno. Kada dajemo odgovor na njega, neizbežno karakterišemo celu populaciju, dajemo ocenu proseka, rečju – generalizujemo. To čini naš odgovor vrlo krupnim, još malo pa veoma odgovornim. Jedno je kada nas neko pita kakav je neki pojedinac, onda možemo i olako; ako i pogrešimo – nije strašno, radi se samo o jednom od miliona. Ali, da pogrešno zaključimo o velikoj grupi, celom vremenu u kome živimo, ili čak etničkoj zajednici?

U redu, ako se i usudimo da progutamo toliku odgovornost i prosvetlimo neznalice oko nas svojim dubokoumnim zaključcima, na osnovu čega smo ih mi doneli? Iako naravno tvrdimo da je naš zaključak vrhunske tačnosti i samo budala se ne bi s njim složila, činjenica je da nismo prethodno obavili naučno istraživanje. Samo smo posmatrali ono što možemo da vidimo u svom svakodnevnom životu – tokom šetnje (uvek istim putem), tajno nadzirući komšiluk (nepromenjen već dvadeset godina), osvrćući se po restoranu u koji ponekad izađemo (uvek istom), gledajući na ulicu (uvek istu) s prozora. Da li to što tako vidimo – važi za sve, da li je to prosek?

Kada nas galama, radije urlanje, tinejdžera koji celu noć svake noći provode ispred zgrade, u 3 sata ujutro natera da dignemo ruke od spavanja i stanemo na prozor, dođemo do nekoliko neoborivih zaključaka. Zakleli bi se - devojke su danas postale mnogo gore nego ranije, čak i gore od dečaka: najglasnije su u vrištanju iako znaju da ljudi spavaju par koraka od njih, često prve odgovaraju prostotama kada im neko dovikne da se utišaju, otimaju se da nagnu iz svake boce koja kruži u grupi, premeštaju se iz jednog dečačkog krila u drugo, tuku se... Nemamo nikakvu sumnju – današnji roditelji su prestali da brinu o svojoj deci, digli su ruke jer su i sami lenji i neodgovorni, jer kako bi inače živeli a da ne znaju gde im je dete i šta radi po celu noć? Očigledno nam je – danas mladež ništa ne radi, niti imaju ikakve obaveze, jer kako bi inače funkcionisali sutradan da moraju da rade ili uče, posle neprospavane noći? Ne zastanemo da razmotrimo – pa to sve se odnosi samo na jedan mali deo populacije koje mi vidimo, ali ima ogromni broj drugih koje ne vidimo. Zašto? Pa, zato što se oni ponašaju normalno i potpuno suprotno od našeg zaključka, i mladi i njihovi roditelji, pa su nama nevidljivi! Ne zapažamo ih jer su nenapadni, ne guraju nam prst u oko. A koga ne zapažamo, taj se ne računa, zar ne?

Kada u Beogradu u samousluzi vidimo savršeno držeću baku energičnih pokreta kako subotom ili nedeljom kupuje gotove, kuvane obroke, zaključimo – svi su se prolenjili, niko više neće da se bakće s kuvanjem zdravih, prirodnih obroka za svoju porodicu, samo gledaju šta je najlakše. Evo, čak i bake, koje bi trebalo da budu stubovi pravilne ishrane u familiji, da gaje tradicionalna jela, održavaju visoke kriterijume i usađuju ih u nove generacije svoje porodice! Da vidi ovo kako se svi danas hrane, moja baka bi se prevrnula u grobu! Potpuno zaboravimo da je ono što smo videli mali uzorak, a da bezbrojne bake ne kupuju kuvane obroke u samousluzi, već ih satima krčkaju kod kuće. Ne vidimo ih, jer se ponašaju obično!

Kada, dok vozimo u srednjoj traci kroz zgusnuti saobraćaj u gradu, vidimo jedan auto kako sumanuto skače između traka i drugih auta, terajući sve druge na očajničke poteze ne bi li izbegli sudaranje, mi odmah formiramo apsolutno uverenje – ovde svi voze kao ludi! Niko ne poštuje osnovna saobraćajna pravila! To je tako, može ko god hoće da nas uverava u suprotno. Ko bi još mislio o onim stotinama drugih automobila koje smo samo tokom tih pola sata vožnje sreli usput, ali ih nismo primetili – jer su vozili potpuno normalno.

Kada supruga i ja u Hamiltonu nedeljom ujutro, u 8 sati, vidimo četu mlađih žena s decom kako se guraju da ščepaju neki preostali sto i stolicu u kafiću iza ugla, ne bi li doručkovali neka pekarska čuda (koja inače jedu cele nedelje pre posla i škole), ne možemo da ne zaključimo – majke su danas toliko samožive, lenštine! Čak ni nedeljom nisu spremne da se potrude da spreme svojoj porodici zdrav, prirodni doručak. Na stranu da im ne pada na pamet da učvršćuju unutar-porodične veze kroz druženje i razgovor oko stola – a tako malo se svi vide cele nedelje, kako mogu da propuštaju takve retke prilike zbog lenjosti? Naravno, zaboravimo da viđamo samo mali broj tih žena u tom kafiću, a ogroman broj drugih je kod kuće i upravo neguje svoju porodicu onim o čemu govorimo.

Kada vidimo mlađe muškarce bez ijedne dlake na telu i mnogim drugim znacima koji govore da provode u kupatilu tri puta više vremena od svojih ženskih partnera (nekad bi ženama to bilo nepodnošljivo?), ili mlađe žene i devojke koje su pčele izujedale između brade i nosa i sa strane izgledaju kao veliko slovo S jer im se po jastučić sa kauča nekako zalepio i napred i pozadi, mi se ponovo zaklinjemo – mladi su danas potpuno izgubili osećaj za lepo, stide se da budu onakvi kakvim ih je priroda stvorila, zaboravili su da je prirodni izgled najlepši, samo gledaju da budu u modi! Ne podsetimo se – ali, stotine potpuno prirodnih prolaze kraj nas, a ne primetimo ih, baš zato što su prirodni.

Možemo li da korigujemo naše zaključke o „svima“,“proseku“, “većini“? Možemo li da se trudimo da zaključujemo na osnovu mase nevidljivih (koje ne vidimo jer su normalni), a ne malog broja vidljivih (koje vidimo jer su napadni)? Zar ćemo i sami pasti u grešku da nama zagospodare ti nametljivi, samo zato što nam guraju prst u oko? Zar ćemo i mi sami indirektno raditi kako mediji rade? Samo nešto šokirajuće je vest, samo šokirajuće postoji – ništa obično nije interesantno za vest, stoga i ne postoji. Oni su plaćeni da tvrde da je ono šokirajuće dominantna realnost – a ne ono obično i normalno. Mi nismo!